Oda ljubavi i nevinosti

Već sam početak 55. beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma dobro je zagrejao publiku i nagovestio izdašan i zanimljiv petodnevni filmski praznik.

Prve večeri viđen je izvrstan dugometražni dokumentarni film „Moji prijatelji” holandske autorke bosanskog porekla Lidije Zelović, o generaciji prijateljica koje su odrastale zajedno u Sarajevu a danas žive u različitim državama širom sveta sa različitim pogledima na uzroke i posledice rata koji ih je rastavio, a sa neugašenom ljubavlju koju jedna prema drugoj još uvek osećaju.

Autorkina ideja da ih sve posle toliko godina okupi na sopstvenom venčanju (u jednom selu koje je sada na teritoriji Republike Srpske), poslužila je za polazište rasplitanja različitih sudbina, svega onoga što danas spaja i razdvaja Olju, Eminu, Jasnu i Lidiju, ali i za jednosatno tkanje tananih emocija i životnog optimizma. Ovaj film, snimljen inače amaterskom kamerom i tehnički nesavršen, nastao je iz stomaka i čistog srca, sa izvrsno napisanim monolozima i unutrašnjim dijalozima, sa dobro osmišljenim i odlično vođenim segmentima priče koji se sklapaju u čvrstu i uzbudljivu celinu. Utisak je da je Lidija Zelović morala da iz sebe „izbaci” sve svoje dileme, uspomene, želje, pa i zablude, da se suoči sa sobom i sa drugima, da stavi tačku na jedan deo prošlosti i tako rasterećena, širom otvori vrata budućnosti. Dobro je što je to uradila i to baš na ovaj način.

I kratki igrani film „Početak leta” scenariste i reditelja Nikole Ljuce (proizvodnja FDU) ostavlja odličan utisak. Četrnaestominutna priča o mladom paru, Ani i Branku, koji se suočavaju sa siromaštvom i egzistencijalnom nesigurnošću u Beogradu naših dana, ima neočekivani obrt. Očigledna kriza u vezi, nagoveštava situaciju „dvoje se vole a treći im smeta”, ali Ljuca u raspletu ne nudi kakav od mogućih stereotipa, već nagoveštava strasnu paralelnu vezu između Branka i kolege sa posla i tako se priključuje autorima poput Žilnika, Marinkovića, Bajića i Radosavljevića, koji su u srpskom filmu već otvorili vrata i za gej-teme.

Među čitavom jednom generacijom studenata Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, gubljenje nevinosti i prva seksualna iskustva bili su dugo omiljena tema za razgovor i maštanja i ko zna za šta još. Konačno smo to sve videli i na delu i to u duhovitom filmu „Dečak koji je bio suviše nevin” Danila Bećkovića (koscenaristi Bećković i Dimitrije Vojnov, proizvodnja MG Media – FDU), s kojim se najavljuje buduća tinejdžerska komedija čija je radnja smeštena na Klinici za gubljenje nevinosti 2016. godine u Srbiji (još uvek ne postoji aparat za gubljenje nevinosti, već se sve radi ručno). Bećković upoznaje gledaoca sa konceptom i suštinskom potrebom za postojanje ovakve klinike za sve one koji pate od akutne ili hronične nevinosti i sa glavnim junakom, dečakom Svetom, koji tamo dolazi u nadi da će mu „visokokvalifikovano osoblje” – zgodne, mlade sestre, specijalizovane za te stvari, zdušno pomoći. U dobrom ritmu i u svega osam minuta rečeno je sve. Simpatično.

Odlične ocene zavređuje eksperimentalni film „Potop na železničkoj stanici” Miloša Miloševića u kojem se, u trajanju manjem od dva minuta, autor na vizuelno ekspresivan i domišljat način poigrava idejom o stogodišnjoj vodi u kojoj se ogleda Beograd, dok bure emocija izaziva dokumentarni film „Lasta” Milana Belegišanina (proizvodnja RTV Vojvodine Novi Sad). Opredelivši se za jednostavnu, statičnu formu ispovesti glavnog junaka, vojvođanskog starca Boška Dugačkog, nekadašnjeg seoskog svinjara koji je othranio jednu lastavicu ispalu iz gnezda, Belegišanin nudi pravu malu odu ljubavi. I to ne samo čoveka prema životinji i prirodi, već iskonskoj potrebi čoveka da bude voljen. A starca Boška njegova lasta je volela „bezuslovno, silno”, za razliku od petoro sinova od kojih „svaki gleda svoja posla”. Film za duže pamćenje.