Ода љубави и невиности

Већ сам почетак 55. београдског фестивала документарног и краткометражног филма добро је загрејао публику и наговестио издашан и занимљив петодневни филмски празник.

Прве вечери виђен је изврстан дугометражни документарни филм „Моји пријатељи” холандске ауторке босанског порекла Лидије Зеловић, о генерацији пријатељица које су одрастале заједно у Сарајеву а данас живе у различитим државама широм света са различитим погледима на узроке и последице рата који их је раставио, а са неугашеном љубављу коју једна према другој још увек осећају.

Ауторкина идеја да их све после толико година окупи на сопственом венчању (у једном селу које је сада на територији Републике Српске), послужила је за полазиште расплитања различитих судбина, свега онога што данас спаја и раздваја Ољу, Емину, Јасну и Лидију, али и за једносатно ткање тананих емоција и животног оптимизма. Овај филм, снимљен иначе аматерском камером и технички несавршен, настао је из стомака и чистог срца, са изврсно написаним монолозима и унутрашњим дијалозима, са добро осмишљеним и одлично вођеним сегментима приче који се склапају у чврсту и узбудљиву целину. Утисак је да је Лидија Зеловић морала да из себе „избаци” све своје дилеме, успомене, жеље, па и заблуде, да се суочи са собом и са другима, да стави тачку на један део прошлости и тако растерећена, широм отвори врата будућности. Добро је што је то урадила и то баш на овај начин.

И кратки играни филм „Почетак лета” сценаристе и редитеља Николе Љуце (производња ФДУ) оставља одличан утисак. Четрнаестоминутна прича о младом пару, Ани и Бранку, који се суочавају са сиромаштвом и егзистенцијалном несигурношћу у Београду наших дана, има неочекивани обрт. Очигледна криза у вези, наговештава ситуацију „двоје се воле а трећи им смета”, али Љуца у расплету не нуди какав од могућих стереотипа, већ наговештава страсну паралелну везу између Бранка и колеге са посла и тако се прикључује ауторима попут Жилника, Маринковића, Бајића и Радосављевића, који су у српском филму већ отворили врата и за геј-теме.

Међу читавом једном генерацијом студената Факултета драмских уметности у Београду, губљење невиности и прва сексуална искуства били су дуго омиљена тема за разговор и маштања и ко зна за шта још. Коначно смо то све видели и на делу и то у духовитом филму „Дечак који је био сувише невин” Данила Бећковића (косценаристи Бећковић и Димитрије Војнов, производња МГ Медиа – ФДУ), с којим се најављује будућа тинејџерска комедија чија је радња смештена на Клиници за губљење невиности 2016. године у Србији (још увек не постоји апарат за губљење невиности, већ се све ради ручно). Бећковић упознаје гледаоца са концептом и суштинском потребом за постојање овакве клинике за све оне који пате од акутне или хроничне невиности и са главним јунаком, дечаком Светом, који тамо долази у нади да ће му „висококвалификовано особље” – згодне, младе сестре, специјализоване за те ствари, здушно помоћи. У добром ритму и у свега осам минута речено је све. Симпатично.

Одличне оцене завређује експериментални филм „Потоп на железничкој станици” Милоша Милошевића у којем се, у трајању мањем од два минута, аутор на визуелно експресиван и домишљат начин поиграва идејом о стогодишњој води у којој се огледа Београд, док буре емоција изазива документарни филм „Ласта” Милана Белегишанина (производња РТВ Војводине Нови Сад). Определивши се за једноставну, статичну форму исповести главног јунака, војвођанског старца Бошка Дугачког, некадашњег сеоског свињара који је отхранио једну ластавицу испалу из гнезда, Белегишанин нуди праву малу оду љубави. И то не само човека према животињи и природи, већ исконској потреби човека да буде вољен. А старца Бошка његова ласта је волела „безусловно, силно”, за разлику од петоро синова од којих „сваки гледа своја посла”. Филм за дуже памћење.