„Vukovica” u srpskoj knjizi

Upravo marta meseca, pre 140 godina ukinute su zabrane Vukovog pravopisa. Predlog Komisije u ovom smislu prihvatio je Državni savet 21. marta 1868 (po novom kalendaru), a tri dana potom usledilo je i odobrenje kneza Mihaila, a Zbornik zakona i uredaba uvrstio ga je 28. marta.

Nije tada,dakle, kako neki poimaju, i zvanično uveden. „Vukovica” je naprosto osvojila srpsku knjigu vodoplavno… A 3. januara 1833, podsetimo se, zvanično je zabranjena „Objavljenijemo štampanju”: tačkom 7 u njemu je istaknuto da se neće „pečatiti” knjige „s pismenima lj, nj i j po ortografiji poznatoga spisatelja Vuka Stefanovića Karadžića”.

Sve od moći i uticaja okomilo se tada protiv Vukovih zahteva: vlast, crkveni velikodostojnici (mitropolit Stratimirović je spalio Vukov Srpski rječnik, kojim je započeta njegova kulturna revolucija). Autor, prerano optimističan, nauman je bio da uz pomenuto delo donese i vinjetu „anđela s trubom koji će pobedu glasiti”. Predstojalo mu je, međutim, skoro pola veka „rata za srpski jezik i pravopis”, mučnog i žučnog, punog raspri, uvreda itd... Bilo je pristaša koji su mu, s prvom platom, uskraćivali podršku. A jedan od onovremenih starešina rekao je: nesreća na Kosovu ništa je prema onoj koju Vuk sprema srpskom narodu; nabeđivali su ga da latiničkim slovom j hoće da nas „pošokči” (pokatoliči) itd. Stoga je on, s pravom, okretao oči mladeži – samo ona, govorio je, može nas osloboditi sramote. Mladi su, uglavnom, i priveli pobedi njegova nastojanja, I njegov mrtvački sanduk spustili su omladinci u raku na bečkom groblju.

Ima mišljenja da je trebalo ostaviti dovukovsku azbuku na miru; bilo bi nam to, međutim, teško nasleđe. Ortoepija i ortografija, po rečima Vukovog prijatelja Imbra I. Tkalca, u početku usklađene, vremenom se razilaze. Jezik je, naime, živ, razvija se, menja u vezi s raznim okolnostima; pravopis je, pak – statična konvencija. I do Vuka, i to poodavno, bilo je azbučne „jeresi” u nas, sve do njegovih preteča u reformi, Luke Milovanova i Save Mrkalja. Vuk je, pak, najdoslednije saobrazio glas i slovo, prema načelu Nemca Adelunga. Nije, dakle, „lažni tvorac” srpske azbuke, kako je nedavno za nj rečeno; oslobodio ju je dvadesetak nepotrebnih pismena, uneo šest slova kojih nije bilo u njoj za glasove đ, j, lj, nj, ć i  nj,najlogičnije u tome iako je, tokom vremena, i sam činio izvesne dopune (upotreba glasa h i dr.)

Za svoju azbuku Vuk je dobio priznanja mnogih. Tvorac „esperanta” L. L. Zamenhof ističe da se „ugledao na genija sa Balkana”, na njegov „najsavremeniji pravopis”; u predavanju o engleskoj fonetici, engleski profesor Kulke naglasio je da „Srbi od Vuka imaju najsavršeniji pravopis na svetu”, a po belešci u ovom listu upravo Bernard Šo je zaveštao izvesnu svotu za uprošćavanje engleskog pravopisa. Ruski profesor F. K. Korš tvrdio je da je Vukova ortografija najlakša i najprikladnija za opismenjavanje dece. U disertaciji o azbukama raznih naroda, nemački oftalmolog dr Veber zaključuje da je naša azbuka „najbolje i najjednostavnije pismo koje se najbrže uči, lako čita i najmanje zamara oči”. Nisu li svojevrsno priznanje i reči Poljaka Majevskog da je za 20 sati naučio da čita i piše srpski? A takvih pohvala moglo bi se još puno nabrojati.

(/slika2)No, čujmo i samog Vuka s tim u vezi: obavešten o mogućnoj, već pominjanoj zabrani njegove azbuke pri štampanju knjiga, piše on knezu Milošu da je njegova „ortografija za srpski jezik pravilnija od sviju ostalih načina našeg pisanja”, pravilnija i „pametnija od ortografija sviju naroda i jezika evropejskih”, a još ranije, 1818, u prvom izdanju Rječnika, reći će da nam na njoj mogu zavideti ostali narodi.

Zamerka da Vuk nije „shvatao i prihvatao građanski jezik” nije utemeljena. On se zalagao za svakidašnji, govorni jezik našeg naroda. Još 1934-35. pisao je Aleksandar Belić da je Vukova kulturna revolucija srbijanska samo po predvodniku, njenu vojsku pak činili su žitelji iz prečanskih krajeva. A to veoma rečito potvrđuju i popisi pretplatnika na njegove knjige (trgovci, zanatlije, niže činovništvo i sveštenstvo, pa i neki ljudi od pera najbrojniji su ljubitelji Vukove knjige).

Vuk je mnoge umotvore naroda sam zapisivao (skoro pola bračnog života proveo je u traganju za njima), slavio je i proslavio njima svoje „otečestvo”, ne jednom, pak, nezahvalno prema njemu. Dositej je sunarodnicima, rečeno je, predstavio Evropu; Vuk ih je, pak, u nju uveo i proslavio. Istodobno, pak, njegova je otadžbina pooštravala propise prema njegovom delu. Uskraćivano je i unošenje njegovih knjiga u Srbiju. Posebno je zanimljiv slučaj s prevodom Novog zavjeta. Uz zabranu u Službenom listu, okružna načelstva su i raspisom upozorena da ne primaju i rasturaju pomenuto delo. Odgovori njihovi nušićevski su komični: kragujevački načelnik je naredio da se pođe u potragu za tom knjigom; užički čelnik saopštio je trgovcima da tu „robu” niko ne sme prodavati; jagodinska policija je pretresala neke stanove; u Požarevcu građani su dobošem upozoreni da se „smotreno” čuvaju toga dela, a negotinske vlasti postavile su stražu da „ne bi prodreo Zavet kao ni budi koja druga avet”.

Konačno priznanje svog pravopisa Vuk nije doživeo; pobedu narodnog jezika u srpskoj knjizi video je u poznatom četvoroknjižju: Brankove „Pesme”, Njegošev „Gorski vijenac”, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis” i njegov „Novi zavjet”. Stoga se 1847. i uzima simbolično kao prelomna u borbi za jezik.

Vuk je, reči su jednog stranca, obavio poslove jedne Akademije. Bez ijednog školskog svedočanstva, ali s diplomama i poveljama, dvadesetak i više naučnih akademija i društava, sa četiri ordena (austrijskim, pruskim, crnogorskim i ruskim), sa zlatnim prstenjem, sa dve penzije (ruskom, docnije i srpskom). Ugradio je svoj trud višestrano u temelje kulture svoga naroda.

Golub Dobrašinović

---------------------------------------------------------

Vozovi papira sa debelim jerom

U dotadašnjoj azbuci vokali i, u, o, e pisani su višeslovno, a tzv. ižica označavala je 2 glasa (i i v). Znak jat, glasovno e, zadavalo je muku i učenim ekavcima gde i kad da ga pišu. Negdašnji nazali i jerovi izgubili su glasovnu vrednost. a nemušto debelo jer, znamenje nekih Vukovih protivnika, kome su pokajnički pevali i S. Mrkalj i Jovan Hadžić, negdašnji pristaša, potom najžešći polemičar protiv Vuka – pisano je skoro na kraju svake reči. Po računanju nemačkog naučnika Šlajhera zauzimalo je sedam odsto teksta; Petar Matić, poslednji urednik „Novina srbskih...” u Beču, član Društva srbske slovenosti, penje ovaj procenat do 10-12: njime, objašnjava on, plaćamo tipografu „desetak”. Svaka deseta knjiga, naime, otpadala je na ovo bezglasno slovo. I Rusi su ga izbacili iz svoje azbuke. Tri decenije kasnije pisaće jedan moskovski list da su samo na ovom jeru uštedeli kompozicije vozova papira.