Balkan kao drugoligaška Evropa

Sve je očiglednije da sadašnji angažman Evropske unije zemljama Balkana nije dovoljan, jer ni na vidiku nema izgleda da će u dogledno vreme postati njeni članovi. A s obzirom na to da će se EU u narednim mesecima sve više baviti sopstvenim teškoćama, nastojeći da nekako dođe do koncepta koji bi joj obezbedio opstanak, nameće se dilema koliko će tek pri novom „deljenju karata” region biti skrajnut.

Sudeći prema saopštenju posle sastanka šefova država ili vlada EU, moglo bi se reći da su u Briselu svesni ovdašnjih strahova. Uz ocenu da je na Balkanu situacija „krhka”, oni su pre nekoliko dana „ponovo istakli neopozivu podršku” evropskoj perspektivi zemalja regiona. „Zemljama regiona poruka je jasna: EU ostaje verna obećanjima datim u Solunu i u potpunosti predana stabilnosti i prosperitetu regiona”, ustvrdio je Donald Tusk, predsednik Evropskog saveta.

Mnogi posmatrači ipak upozoravaju da nije samo na rečima dovoljno podsticati reforme u regionu. Za stanje na ovom prostoru često se okrivljuje i sama Unija jer ga je zapostavila.

„Neće više moći da se radi kao i do sada i to postaje jasno u svetlu krize u EU, kao i u širem globalnom kontekstu”, naglašava Florijan Biber, profesor Studija jugoistočne Evrope u Gracu.

„Naravno da Balkan nije prioritet zbog drugih problema. Nedavnu posetu Mogerinijeve regionu treba videti kao signal da EU nije zaboravila na njega, ali nedostaju pravi instrumenti za rešavanje problema regije”, podvlači Biber.

Karijerni diplomata Zoran Milivojević ne očekuje mnogo od EU, jer je ona u ovom trenutku „faktor odlučivanja drugog reda”.

Da Evropa nije u stanju da konačno odlučuje pokazala je, kako kaže, i nedavna poseta Mogerinijeve, jer „ona nije imala nikakve argumente osim deklarativnih izjava”.

„Osim zaklinjanja da smo mi od interesa za Evropu, neophodna je politika proširenja i konkretni ekonomski potezi. EU drži Balkan u nekoj žiži kako bi držala neku aktivnu politiku proširenja, koja je važna, i spoljnu politiku, koja je aktivna, u funkciji zaštite sopstvenih interesa kao faktora na međunarodnoj sceni”, kaže on u uverenju da su u prvom planu Amerika, Kina i Rusija i da se među njima razgovara o globalnim pitanjima, te da će o našem prostoru – u meri u kojoj je on bitan za bezbednost regiona Evrope i u kontekstu izbegličke krize, bliskoistočne krize i odnosa s Rusijom – odlučivati veliki.

Ovih dana se, podsetimo, uveliko diskutovalo o preuređenju Evrope, što bi trebalo svečano da bude obelodanjeno na samitu EU u Rimu krajem meseca, povodom 60. godišnjice osnivanja bloka. Po svemu sudeći, najviše šansi ima EU u „više brzina”, ona koja „deluje zajedno kad god je to moguće”, u kojoj bi, praktično, oni koji žele više od Unije radili više, a na periferiji ostali – ostali.

A kakav bi bio odnos prema Balkanu u slučaju novog preustrojstva EU?

„Najrealniji scenario je Evropa u različitim brzinama, koje već postoje u mnogo čemu, a koja podrazumeva evro grupu, šengensku zonu i druge sfere, uključujući i azil. Ono što možemo da očekujemo jeste da to bude formalizovanije. U takvom scenariju, ’spoljnom prstenu’ EU bilo bi lakše pridružiti se, ali će biti teže da se postigne viši nivo integracije, baš kao što je sada teško pridružiti se u šengensku zonu i evro zonu”, objašnjava Biber.

Njemu se čini verovatnim da takva, slojevita Evropa Srbiji i drugim zemljama u regionu može da ponudi „svetlo za članstvo”, koje bi ga dovelo u strukture EU.

Takođe, uz isticanje da predlog o EU na više nivoa oslikava i realnost u EU, Milivojević, pak, naglašava da je reč o tome da se menja status država u EU, bez obzira na to što se oni u Briselu i u „čvrstom jezgru” kunu da to nije istina i da neće biti štete za druge.

„Nama ta ideja ne može da odgovara. Mi smo ušli u ceo proces računajući da ćemo postati ravnopravni partner – da imamo sva prava koja iz toga proizlaze. U Evropi s više brzina na to, očigledno, ne možemo da računamo. Druga stvar je da ne možete, u tom slučaju, imati beneficije na koje biste računali da ste ravnopravni u svakom smislu. Treće, to bi išlo u pravcu teze o privilegovanom partnerstvu, koja se ranije pojavila za one države koje na dugom štapu imaju perspektivu ulaska, kao, recimo, Turska”, kaže.

Pre nekoliko meseci pojavila se informacija da se Amerika zalaže da se balkanske zemlje prime u EU po ubrzanoj proceduri. Te države, kako je preneto, do ispunjenja svih tačaka iz pretpristupnih pregovora bile bi praktično tretirane kao članice „B”, što znači da bi imale obavezu da slede zajedničku spoljnu politiku, zagarantovanu bezbednost, jedinstveno tržište… ali ne bi imale pravo glasa, niti uticaj na odluke „prave” EU.

Ako se EU kreće ka višestrukoj brzini integracije, to, prema Biberu, postaje moguće. „Međutim, to bi zahtevalo znatne promene u EU u pogledu ugovora i institucija i neće se dogoditi preko noći. Ipak, mislim da je više poželjna opcija svetlo članstva, ali s pravom glasa u svim oblastima zemalja kojih se one tiču”, kaže Biber.

S druge strane, u uverenju da je interes Zapada i SAD da se region dovede da pripada zapadnom korpusu i da se ceo prostor priključi u političko-bezbednosnom smislu u evroatlanske integracije, Milivojević navodi i da je suština da se sledi njihova spoljna politika.

„S naše tačke nisam siguran da je to prihvatljivo, mi bismo morali da insistiramo na ravnopravnom statusu, da ne prihvatimo ono što je interes velikih, na račun onoga što je naš interes u celoj ovoj priči.”