Балкан као друголигашка Европа

Све је очигледније да садашњи ангажман Европске уније земљама Балкана није довољан, јер ни на видику нема изгледа да ће у догледно време постати њени чланови. А с обзиром на то да ће се ЕУ у наредним месецима све више бавити сопственим тешкоћама, настојећи да некако дође до концепта који би јој обезбедио опстанак, намеће се дилема колико ће тек при новом „дељењу карата” регион бити скрајнут.

Судећи према саопштењу после састанка шефова држава или влада ЕУ, могло би се рећи да су у Бриселу свесни овдашњих страхова. Уз оцену да је на Балкану ситуација „крхка”, они су пре неколико дана „поново истакли неопозиву подршку” европској перспективи земаља региона. „Земљама региона порука је јасна: ЕУ остаје верна обећањима датим у Солуну и у потпуности предана стабилности и просперитету региона”, устврдио је Доналд Туск, председник Европског савета.

Многи посматрачи ипак упозоравају да није само на речима довољно подстицати реформе у региону. За стање на овом простору често се окривљује и сама Унија јер га је запоставила.

„Неће више моћи да се ради као и до сада и то постаје јасно у светлу кризе у ЕУ, као и у ширем глобалном контексту”, наглашава Флоријан Бибер, професор Студија југоисточне Европе у Грацу.

„Наравно да Балкан није приоритет због других проблема. Недавну посету Могеринијеве региону треба видети као сигнал да ЕУ није заборавила на њега, али недостају прави инструменти за решавање проблема регије”, подвлачи Бибер.

Каријерни дипломата Зоран Миливојевић не очекује много од ЕУ, јер је она у овом тренутку „фактор одлучивања другог реда”.

Да Европа није у стању да коначно одлучује показала је, како каже, и недавна посета Могеринијеве, јер „она није имала никакве аргументе осим декларативних изјава”.

„Осим заклињања да смо ми од интереса за Европу, неопходна је политика проширења и конкретни економски потези. ЕУ држи Балкан у некој жижи како би држала неку активну политику проширења, која је важна, и спољну политику, која је активна, у функцији заштите сопствених интереса као фактора на међународној сцени”, каже он у уверењу да су у првом плану Америка, Кина и Русија и да се међу њима разговара о глобалним питањима, те да ће о нашем простору – у мери у којој је он битан за безбедност региона Европе и у контексту избегличке кризе, блискоисточне кризе и односа с Русијом – одлучивати велики.

Ових дана се, подсетимо, увелико дискутовало о преуређењу Европе, што би требало свечано да буде обелодањено на самиту ЕУ у Риму крајем месеца, поводом 60. годишњице оснивања блока. По свему судећи, највише шанси има ЕУ у „више брзина”, она која „делује заједно кад год је то могуће”, у којој би, практично, они који желе више од Уније радили више, а на периферији остали – остали.

А какав би био однос према Балкану у случају новог преустројства ЕУ?

„Најреалнији сценарио је Европа у различитим брзинама, које већ постоје у много чему, а која подразумева евро групу, шенгенску зону и друге сфере, укључујући и азил. Оно што можемо да очекујемо јесте да то буде формализованије. У таквом сценарију, ’спољном прстену’ ЕУ било би лакше придружити се, али ће бити теже да се постигне виши ниво интеграције, баш као што је сада тешко придружити се у шенгенску зону и евро зону”, објашњава Бибер.

Њему се чини вероватним да таква, слојевита Европа Србији и другим земљама у региону може да понуди „светло за чланство”, које би га довело у структуре ЕУ.

Такође, уз истицање да предлог о ЕУ на више нивоа осликава и реалност у ЕУ, Миливојевић, пак, наглашава да је реч о томе да се мења статус држава у ЕУ, без обзира на то што се они у Бриселу и у „чврстом језгру” куну да то није истина и да неће бити штете за друге.

„Нама та идеја не може да одговара. Ми смо ушли у цео процес рачунајући да ћемо постати равноправни партнер – да имамо сва права која из тога произлазе. У Европи с више брзина на то, очигледно, не можемо да рачунамо. Друга ствар је да не можете, у том случају, имати бенефиције на које бисте рачунали да сте равноправни у сваком смислу. Треће, то би ишло у правцу тезе о привилегованом партнерству, која се раније појавила за оне државе које на дугом штапу имају перспективу уласка, као, рецимо, Турска”, каже.

Пре неколико месеци појавила се информација да се Америка залаже да се балканске земље приме у ЕУ по убрзаној процедури. Те државе, како је пренето, до испуњења свих тачака из претприступних преговора биле би практично третиране као чланице „Б”, што значи да би имале обавезу да следе заједничку спољну политику, загарантовану безбедност, јединствено тржиште… али не би имале право гласа, нити утицај на одлуке „праве” ЕУ.

Ако се ЕУ креће ка вишеструкој брзини интеграције, то, према Биберу, постаје могуће. „Међутим, то би захтевало знатне промене у ЕУ у погледу уговора и институција и неће се догодити преко ноћи. Ипак, мислим да је више пожељна опција светло чланства, али с правом гласа у свим областима земаља којих се оне тичу”, каже Бибер.

С друге стране, у уверењу да је интерес Запада и САД да се регион доведе да припада западном корпусу и да се цео простор прикључи у политичко-безбедносном смислу у евроатланске интеграције, Миливојевић наводи и да је суштина да се следи њихова спољна политика.

„С наше тачке нисам сигуран да је то прихватљиво, ми бисмо морали да инсистирамо на равноправном статусу, да не прихватимо оно што је интерес великих, на рачун онога што је наш интерес у целој овој причи.”