Ilićev pokušaj revizije

Predrag Ilić, profesor univerziteta (ne piše kojeg), osporava, na prvi pogled, ne samo većinu navoda zašto Stepinac nikada ne može postati svetac, već dovodi u sumnju objektivnost, istinitost i preciznost i, na kraju, i moju stručnost, ali i mojih kolega u našoj ekspertskoj grupi, čemu se najoštrije protivimo.

Zanimljivo je da gospodin Ilić u svom tekstu ne ide odmah in medias res nego ga počinje pitanjem nauke i naučnog rada, što je nepotreban ekskurz. Ako govori o odgovornosti naučnih radnika, onda to mora da važi i za njega lično. Budući da to nekoliko puta ponavlja, stiče se utisak da se i sam Ilić želi uveriti u sopstvenu struku i „znanstvenost“. Ali krenimo redom. Pre osvrta na sadržaj mog teksta, on iznosi jednu banalnu i potpuno suvišnu konstataciju da moj tekst nije „naučni rad“. Međutim, čitaoci i ne očekuju u dnevnom listu naučni rad koji je za objavljivanje u nekom stručnom časopisu. Odlika jednog naučnika i jeste da kompleksne teme predoči široj publici na takav način da ih ta publika može shvatiti bez većeg napora. Međutim, to nipošto ne znači da ono što je rečeno u mom tekstu nije bazirano na nauci i na nespornim činjenicama. I sam gospodin Ilić priznaje da sam uložio „znatan napor“, a moje teze mu deluju „veoma ozbiljno i uverljivo“, što valjda ide u prilog moje ozbiljnosti kao naučnog radnika, koju mi on istovremeno osporava. To može da deluje kontradiktorno, ali sigurno nije jedina kontradiktornost u njegovom tekstu.

Kada Ilić kaže da je moj tekst „u skladu [...] s onim“ kako i šta se o Stepincu kod nas piše, onda mi ta konstatacija daje nadu da u Srbiji još uvek postoje oni koji umeju da prepoznaju ratnog zločinca i genocid ustaša koji je počinjen nad Srbima, Jevrejima i Romima. Suprotno od toga bi bilo sumorno kako za naš narod tako i za naše društvo. A sadržaj mog teksta je zasnovan na istorijskim činjenicama, dokumentima, fotografijama i časopisima tog vremena, a ne na „javnom mnjenju“.

Međutim, indikativno je nešto drugo. Ilić govori o tome da nauka mora i da menja stavove. To je sigurno tačno u slučaju pronalaženja nekih novih materijala. Ali, u kontekstu pitanja kanonizacije zagrebačkog nadbiskupa i ustaškog vikara Alojzija Stepinca nema šta da se menja naspram postojeće mase dokaza koji govore protiv jednog takvog čina. Sve drugo predstavlja reviziju istorije. Tako se u slučaju Ilićevog teksta nameće pitanje da li on zapravo lično sledi takav revizionistički pristup. Tu se sada pojavljuje već pomenuta nedorečenost i kontradiktornost. Naime, u jednom svom ranijem tekstu („Danas“, 3. jul 2015) za njega Stepinac nije svetac, ali – ni zločinac. Dakle, Ilić ide linijom aboliranja Stepinca za svoju ulogu i time i odgovornost koju je imao tokom zloglasne NDH! Zar to nije jedan pokušaj revizije istorije? Mora se tu primetiti da Ilić donekle u tome odstupa od svog učenja, stečenog tokom Brozove komunističke Jugoslavije i (lažnog) bratstva i jedinstva, a koje je išlo simetrijom: ako je Hrvat Ante Pavelić ratni zločinac, to onda mora na srpskoj strani da bude i Draža Mihailović (koji je, uzgred rečeno, u operaciji „Haljard“ doprineo evakuaciji i spasavanju više od 500 savezničkih pilota, nešto što Pavelić i njegove ustaše sigurno ne bi učinile). A ako je Stepinac ratni zločinac odnosno kolaborater, onda na srpskoj strani to mora biti – Vladika Nikolaj Velimirović! Bar kad je Sveti vladika Nikolaj Žički u pitanju, Ilić je svom učenju ostao dosledan, što pokazuje njegovo delo o tom vladici koje međutim otvara pitanja o naučnoj ozbiljnosti i originalnosti samog Ilića, i koje je u najmanju ruku kontroverzno. U Stepinčevom slučaju, međutim, Ilić je spreman da odstupi od te poznate simetrije, koju je upravo primenjivala služba, za koju je po sopstvenom javnom priznanju (u emisiji „Goli život“ Milomira Marića, od šestog marta 2014) dugo radio, odnosno kako ga je instruisao Krsta Leković, poslednji upravljač zloglasnog Golog otoka. A kada smo kod objektivnosti i argumentovanosti, nameće se pitanje da li je gospodin Ilić lično ispunio te kriterijume u svom delu o Vladiki Nikolaju, uzimajući u obzir njegove javne i žustre izjave da je ateista, da ne slavi slavu, da se ne krsti itd. Postavlja se i pitanje kompetentnosti i kvalifikacije da se bavi crkvenim temama, pa makar one bile i istorijskog karaktera, pored tako izraženog uverenja, što mu može da zamagli u dobroj meri nepristrasan i objektivan pogled na istorijske činjenice.

Ako je g. Ilić primetio, u internet izdanju mog teksta stoji tačno „kanonizacija“, nakon moje intervencije da se ispravi ta štamparska greška. Međutim, dovoditi time moju stručnost u pitanje je u najmanju ruku maliciozno, a ako mu je to najvažniji adut da ospori ceo moj tekst, onda taj „argumenat“ odlazi u prazno.

U vezi navedenih jedanaest tačaka, koje jasno govore protiv kanonizacije Stepinca, Ilić velikodušno prihvata kao nesporne dve tačke, 2. tezu o Stepincu kao ustaškom vojnom vikaru i članu Hrvatskog sabora, i 4. tezu o Stepincu kao branitelju ustaškog režima. Zar nisu samo te dve teze više nego dovoljne, čak i same po sebi, da Stepinac zaista nikada ne postane svetac? Ako je Stepinac javno, više puta , podržavao ustaški režim i Antu Pavelića, glavu tog rasističkog režima, zar onda nije time javno podržao i sve odluke i zakone tog istog režima? Ostale teze u mom tekstu još samo potvrđuju taj neminovni istorijski sud koji je, baziran na istorijskim činjenicama, i jedini mogući. Pored toga, moglo se još dosta toga navesti, ali i sve u mom tekstu navedene teze su dovoljne za takav sud.

Sve drugo bi predstavljalo vrlo opasan i nedopustiv vid relativizacije istorijske uloge i odgovornosti Stepinca i reviziju istorije! Naša grupa upravo i jeste osnovana protiv takvog vida revizije. A sam gospodin Ilić je ostao dužan da kaže svoj sud o Stepincu u vezi sa kanonizacijom, što vešto izbegava.

Istoričar na Univerzitetu u Regenzburgu, za Međunarodnu ekspertsku grupu „GH7 – stop revizionizmu“