Tri lica samoće

Milica je student završne godine nemačkog jezika u Gracu. Čeka je mesto prevodioca u srpskom Ministarstvu spoljnih poslova. Umesto da se vrati u Beograd, ona saopštava roditeljima da se udaje za Marija, građevinskog inženjera. Tom odlukom ih nije obradovala. Studentski život u Gracu mladi bračni par zamenjuje u njegovom rodnom Zagrebu. Sreću im kvari Veliki rat. Marija je mobilisala austrijska kruna, da projektuje pruge na istoku. On gine, a Milica ostaje sama, kao dvostruki gubitnik. Osim što je izgubila muža, njen poraz je i u tome što je žena stradalog neprijatelja nove države. Ovim se otkriva prvo od „Tri lica samoće”. To je naziv predstave koja je premijerno izvedena u Bitef teatru.

Pisac Željko Jovanović komad je posvetio ženama okruženim ratom. Ono što otežava njihov život i gura ih u samoću jeste sudbina prema kojoj ih je rat zatekao u netipičnim okolnostima, u sredini koja se u ratu bori protiv njihove domovine. U ovim slikama rata, kako ističe pisac, radnja se dešava daleko iza linije fronta, pa svako buku topova može da čuje onako kako mu odgovara ili kako mu nalaže savest s kojom se u miru malo ko diči.

Pred publikom se otkriva i lice Mađarice u Beogradu. Ona opslužuje razne vojske i u svakoj se zadesi po jedan oficir koji joj je draži od ostalih. Sve se kod nje vrtelo ukrug dok nije osetila potrebu  da plati za nečiji život ne videći da je njen u opasnosti.

Treću priču ispoveda Ruskinja koja se 1914. godine zatekla u Sremskim Karlovcima. Stigla je u ovaj grad zbog ljubavi pogazivši strogo vaspitanje, kanone i običaje, da bi u tuđini ostala sama.

Dramaturg Miloš Latinović podseća da su žene i deca najveći gubitnici u svakom ratu, čak i u onom koji nije objavljen. Režiser Filip Markovinović, zadužen i za obradu video-materijala kojim je obogaćena scena, zaključuje da kada se govori o Velikom ratu uglavnom se on vezuje za veliku hrabrost, bitke, stradanja u Albaniji, na Krfu, proboj Solunskog fronta, ili se stvari fokusiraju na uzroke rata, atentat i političke okolnosti, dok su na margini oni koji su u ratu živeli noseći teško breme na leđima iako nisu vojevali.

Scenografiju je uradio Saša Senković, kostimografiju osmislila Senka Ranosavljević, a muziku Zoran Tairović. Igrale su Mia Simonović, Sanja Mikitišin i Tanja Pjevac.

Među mnogobrojnom publikom bili su ambasadori SAD i Hrvatske Kajl Skot i Gordan Marković.