Три лица самоће

Милица је студент завршне године немачког језика у Грацу. Чека је место преводиоца у српском Министарству спољних послова. Уместо да се врати у Београд, она саопштава родитељима да се удаје за Марија, грађевинског инжењера. Том одлуком их није обрадовала. Студентски живот у Грацу млади брачни пар замењује у његовом родном Загребу. Срећу им квари Велики рат. Марија је мобилисала аустријска круна, да пројектује пруге на истоку. Он гине, а Милица остаје сама, као двоструки губитник. Осим што је изгубила мужа, њен пораз је и у томе што је жена страдалог непријатеља нове државе. Овим се открива прво од „Три лица самоће”. То је назив представе која је премијерно изведена у Битеф театру.

Писац Жељко Јовановић комад је посветио женама окруженим ратом. Оно што отежава њихов живот и гура их у самоћу јесте судбина према којој их је рат затекао у нетипичним околностима, у средини која се у рату бори против њихове домовине. У овим сликама рата, како истиче писац, радња се дешава далеко иза линије фронта, па свако буку топова може да чује онако како му одговара или како му налаже савест с којом се у миру мало ко дичи.

Пред публиком се открива и лице Мађарице у Београду. Она опслужује разне војске и у свакој се задеси по један официр који јој је дражи од осталих. Све се код ње вртело укруг док није осетила потребу  да плати за нечији живот не видећи да је њен у опасности.

Трећу причу исповеда Рускиња која се 1914. године затекла у Сремским Карловцима. Стигла је у овај град због љубави погазивши строго васпитање, каноне и обичаје, да би у туђини остала сама.

Драматург Милош Латиновић подсећа да су жене и деца највећи губитници у сваком рату, чак и у оном који није објављен. Режисер Филип Марковиновић, задужен и за обраду видео-материјала којим је обогаћена сцена, закључује да када се говори о Великом рату углавном се он везује за велику храброст, битке, страдања у Албанији, на Крфу, пробој Солунског фронта, или се ствари фокусирају на узроке рата, атентат и политичке околности, док су на маргини они који су у рату живели носећи тешко бреме на леђима иако нису војевали.

Сценографију је урадио Саша Сенковић, костимографију осмислила Сенка Раносављевић, а музику Зоран Таировић. Играле су Миа Симоновић, Сања Микитишин и Тања Пјевац.

Међу многобројном публиком били су амбасадори САД и Хрватске Кајл Скот и Гордан Марковић.