Nežnost i toplina na „krovu sveta”

U igri na kulturološki tuđem, nedovoljno poznatom terenu, Goran Paskaljević je izašao kao pobednik.

Snimio je film u Indiji, na  Himalajima, sa indijskim glumcima i naturščicima i na toj čudesnoj mešavini garvali, hindi i engleskog jezika, ali tako što je jednu lokalno-ruralnu indijsku temu „obojio” sopstvenim svežim stavom spram indijske kulture i prepoznatljivom autorskom delikatnošću izdigao je na univerzalni plan.

U tom smislu, „Zemlja bogova” („Dev Bhoomi”), bez obzira na to što je snimljen na ogromnim visinama „krova sveta”, jeste tipičan Paskaljevićev film. Dakle, humanistički, pun nežnosti i topline za nesavršene filmske junake i onog ljudskog razumevanja za njihove međusobne, težinom opterećene odnose.

Ovo je i intimistički film koji se uz melanholične tonove i u meditativnoj atmosferi bavi i smirajem života, pitanjem oprosta za grehe počinjene u prošlosti. Zbog nevinosti dečijeg pogleda s jedne i setnog staračkog pogleda na život s druge strane, čak mi se čini da je „Zemlja bogova” neka čudesna mešavina Paskaljevićevih filmova „Tango argentino” i „Zemaljski dani teku”.

S druge strane, „Zemlja bogova” ima i onaj „šmek” malih, finih indijskih filmova nezavisne produkcije koji slikaju život uglavnom onakav kakav u realnosti jeste, koji nastaju miljama daleko od visokobudžetske bolivudske struje filmova sa raskošnim kostimima, ritmičkom muzikom i obaveznim koreografsko-plesnim čudesima.

Za to je, dobrim delom, osim Paskaljevića zaslužan i legendarni glumac Viktor Benerđi koji je kao koscenarista filma dodao one fine, lokalne detalje iz života i običaja u himalajskim selima u oblasti Utarahanda (Zemlje bogova) odakle je i sam poreklom. Oblasti, koja je tokom 2013. godine teško postradala od zemljotresa i poplava, a u kojoj se između planinskih vrleti nalaze stari hindu hramovi među kojima je i Kedernat – to mitsko mesto gde život u smiraju menja ovozemaljsku formu.

Upravo u tim teško dostupnim predelima teče radnja ovog autentičnog, naknadnim specijalnim efektima nedoteranog intimističko-poetskog filma, koji prati ostarelog junaka Rahula (Viktor Benerđi) na njegovom poslednjem putovanju na sveto mesto. Rahul je taj koji se posle četiri decenije odsustva i života na Zapadu vratio u rodni kraj da bi se suočio sa tim da mu gresi iz prošlosti nisu oprošteni i da bi tamo zatekao vreme koje kao da je stalo. Još su u rodnoj grudi na snazi kastinske razlike, obespravljenost žena, duboko sujeverje i međusobno trvenje stanovništva, u čemu se ostareli i oboleli Rahul drži po strani. Gotovo kao nemi posmatrač ophrvan žalosnim mislima. I upravo se tu i vidi sva glumačka prefinjenost Viktora Benerđija zbog čega on i jeste jedan od najvećih i najznačajnijih indijskih glumaca.

Liku Rahula pridruženi su i slikovito „iscrtani“ likovi seljana, lik lokalne učiteljice koja se nosi sa nepravdama i predrasudama, sveštenika iz hrama, jednog siročeta bez budućnosti, mlade iz unapred dogovorenog braka, bivše ljubavi iz nedodirljive kaste plesača zbog koje je svojevremeno Rahul i prognan iz sela...

Bilo da ih tumače profesionalni indijski glumci ili naturščici, Paskaljević ih u svom dobro poznatom maniru izvrsno vodi izvlačeći iz njih najbolje i najpotrebnije za film. Bez preigravanja, bez preterivanja, maksimalna uverljivost i autentičnost, uz poštovanje prirodnog ritma života lokalnog sveta.

Kako u filmu nema veštački pridodate dinamike niti kakvih velikih, dramatičnih sukoba, otuda se može steći utisak njegove povremene inertnosti. Ali, taj utisak vrlo brzo nestaje pred sveukupnim sinematičko-estetskim vrednostima „Zemlje bogova”, čemu je veliki doprinos dao i verni Paskaljevićev saradnik – direktor fotografije, snimatelj Milan Spasić Papi. Njegova kamera je pod rediteljskim instrukcijama  „uhvatila” sve uzbudljive boje ovih indijskih predela, svu dramatičnost, ali i snažnu poetičnost himalajskih pejzaža unutar kojih su ljudi, sa svim svojim nesavršenostima, tako mali pred veličanstvenošću prirode.

Muzika u filmu je originalna, tradicionalna indijska muzika. I kostimi su autentični, izabrani u samom selu, a očigledno je i da nije bilo velikih intervencija u samoj, prirodnoj, scenografiji. I to su još neki od razloga zašto je ovaj film prijatan i lep za gledanje. Paskaljević gledaocima manje poznate indijske predele nudi kao na dlanu, a kroz indijske likove priča priču o nama – ljudima, ma gde da se nalazimo.