U NATO ne može bez referenduma

Apel sto javnih ličnosti bio je tačka posle koje više nije bilo povratka, objašnjava u razgovoru za „Politiku” razloge svog ulaska u izbornu trku kandidat za predsednika Srbije Saša Janković.

Okupili ste oko sebe veliki broj uglednih javnih ličnosti. Da li ste vi njih ubeđivali da vas podrže, ili su pak, oni vas ubedili da se kandidujete?

Ključna je bila procena da svako od nas mora da učini sve što može, što mu njene ili njegove mogućnosti dozvoljavaju, da bi prestalo rastakanje države i bio pokrenut zamajac za ozdravljenje nje i društva.

Apel sto javnih ličnosti bio je tačka u kojoj sam shvatio da kandidatura nije više samo moje i svačije pravo nego i moralna obaveza prema svim građanima koji su verovali u ono što sam radio prethodnih deset godina. I ne samo prema njima nego i prema svim drugim građanima Srbije.

Za razliku od pojedinih drugih opozicionih kandidata, stiče se utisak da vaša kampanja deluje mirnije i bez preteških reči prema konkurentima. Da li je to deo vašeg temperamenta ili zbog pozicioniranja kao kandidata „pristojne Srbije”?

Nisam od onih ljudi koji važnost poruke koju prenose ili vrednosti koje dele odmeravaju težinom reči koje koriste. Teške reči često odražavaju slabost argumenata i nesigurnost. Ne mislim da se po tome razlikujem samo od nekih drugih opozicionih kandidata nego pre svega od kandidata vladajuće koalicije. Agresivnost koju on koristi u svakom javnom obraćanju, kako prema ministrima i gradonačelnicima, još više prema novinarima i građanima, najbolje odražava nasilni, pogubni karakter njegove vlasti. I to ozbiljno zagađuje čitavu našu političku scenu. Sada moramo to da pobedimo.

Politički protivnici vas optužuju da ste zapravo kandidat DS-a, imajući u vidu podršku koju su vam demokrate pružile tokom kandidature i kampanje?

Demokratska stranka je jedna od najstarijih političkih stranaka u Srbiji i, u toku četvrt veka svog postojanja, imala je velike zasluge, napravila velike greške, ali i podnela velike žrtve. Zahvalan sam joj na podršci, kao što sam zahvalan i svakoj drugoj stranci, pokretu ili organizaciji, grupi građana ili pojedincu koji me podržao i učinio sve što može da ozdravimo Srbiju. Sve te podrške su principijelne, bezuslovne, a ne rezultat tajnih nagodbi.

Čule su se i zamerke da nemate jasan stav o NATO-u i Kosovu i Metohiji. Možete li da precizirate vašu poziciju?

Te zamerke su najčešće posledica jednog dobro plasiranog spina, koji je nastao u štabu vladajuće stranke. Moji stavovi su, za razliku od njihovih, principijelni. Nisu zasnovani na kratkom pamćenju, niti na lažima. Kosovo i Metohiju ne vidim kao zgodno opšte mesto na kojem, zapaljivim parolama i išaranim vozovima, jedna korumpirana vlast stiče lažnu patriotsku legitimaciju, nego kao mesto za težak i strpljiv rad ozbiljnih i odgovornih ljudi. To je rad čiji su prioriteti jasni: bezbednost, ljudska prava i kvalitet života ljudi – pre svega Srba i drugog nealbanskog stanovništva jer je njihov položaj trenutno najteži u Evropi. Zato se zalažem za Srbiju u kojoj će kvalitet života biti takav da će i Albanci želeti da u njoj žive, za razliku od današnje Srbije iz koje i Srbi žele da odu. Smatram da je taj cilj ostvariv.

A članstvo u NATO?

Što se tiče NATO-a, moramo poći od realnosti: živimo u svetu koji se ubrzano menja. Jedna savezništva nestaju, druga se menjaju, treća se prave. Srbija ne može da donosi odluke prema realnosti jučerašnjeg dana, već imajući u vidu realnost narednih nekoliko decenija. Zbog toga je tema NATO-a tema buduće fizionomije evro-atlantskih odnosa i ova organizacija će, najpre, sama sa sobom morati da odgovori na mnogo ozbiljnija pitanja i o sebi samoj. Moj lični stav prema članstvu u NATO-u – imajući u vidu da sam odrastao, formirao se kao ličnost i sazreo u nesvrstanoj Jugoslaviji, sa porodicom, sugrađanima i zemljacima preživeo bombardovanje – jeste da ne bolujem za članstvom. Međutim, kao predsednik republike neću sebi dozvoliti luksuz da važne stavove sa dalekosežnim posledicama po državu formiram na osnovu ličnih simpatija, niti ću dozvoliti neozbiljne, populističke ili militarističke odluke, već ću zahtevati ozbiljne i stručne analize relevantnih državnih i naučnih institucija. Naravno, nijedna konačna odluka o ovom pitanju neće moći da bude doneta bez prethodne provere volje naroda, na referendumu, a tek nakon demokratske javne rasprave.

Možete li reći konkretno, da li je vaša politika bliža EU ili Rusiji?

Srbija je evropska zemlja, na evropskom kontinentu. U Ustav su nam upisane evropske vrednosti, tim rečima, i to ne slučajno. Ali Evropa nije isto što i birokratija u Briselu, čijom politikom često nisu zadovoljni ni narodi mnogih članica ove unije. Evropu vidim kao jedan niz vrednosti – od trajnog mira, zasnovanog na iskrenoj saradnji država i naroda, preko vladavine prava, podele vlasti, ljudskih prava i sloboda, socijalne pravde i odgovornosti vlasti. Evropska unija je, za način kako ove vrednosti najbolje da učvrstimo, a ne cilj sam po sebi, cilj zbog kojeg te vrednosti treba žrtvovati, kao što to čini Aleksandar Vučić, nažalost uz svesnu ili nesvesnu podršku nekih evropskih lidera.

Ako su vaši stavovi o ovim pitanjima prilično bliski onima koje iznosi kandidat vladajućeg bloka, u čemu se onda politički razlikujete?

Naše politike nisu, niti mogu biti iste. Za početak, od kandidata vladajućeg bloka razlikujem se, pre svega, po tome što radim ono što pričam, a pričam ono u šta verujem, i to ne menjam. Moja politika nije spin, iza nje stoji deset godina rada na funkciji zaštitnika građana i preko dvadeset godina javnog angažmana. Baš kao što i iza Aleksandra Vučića stoji dvadeset godina njegovog „rada“. Iza mene su ostale desetine hiljada sudbina ljudi kojima sam radeći svoj posao pomogao, nemoćnih da se na drugi način odbrane od bahate samovolje državnog aparata. Iza Aleksandra Vučića, nažalost, ostale su samo žrtve: žrtve iz Sarajeva i Srebrenice, gde se sa svojim političkim ocima malo igrao rata; žrtve iz zgrade Radio-televizije Srbije, gde se igrao ministra; žrtve iz poplava i iz helikoptera, gde se igrao spasioca; i konačno život noćnog čuvara iz Hercegovačke ulice, gde se igrao investitora i fantoma. To je razlika između Aleksandra Vučića i mene. Ne u programima i metaforama, već u stvarnosti. I ljudi kojima je moja „politika“ pomagala, i oni koje je njegova politika zavijala u crno, ponižavala, bili su stvarni. Stvarni će biti i ljudi koji će 2. aprila odlučiti između nas dvojice.