У НАТО не може без референдума

Апел сто јавних личности био је тачка после које више није било повратка, објашњава у разговору за „Политику” разлоге свог уласка у изборну трку кандидат за председника Србије Саша Јанковић.

Окупили сте око себе велики број угледних јавних личности. Да ли сте ви њих убеђивали да вас подрже, или су пак, они вас убедили да се кандидујете?

Кључна је била процена да свако од нас мора да учини све што може, што му њене или његове могућности дозвољавају, да би престало растакање државе и био покренут замајац за оздрављење ње и друштва.

Апел сто јавних личности био је тачка у којој сам схватио да кандидатура није више само моје и свачије право него и морална обавеза према свим грађанима који су веровали у оно што сам радио претходних десет година. И не само према њима него и према свим другим грађанима Србије.

За разлику од појединих других опозиционих кандидата, стиче се утисак да ваша кампања делује мирније и без претешких речи према конкурентима. Да ли је то део вашег темперамента или због позиционирања као кандидата „пристојне Србије”?

Нисам од оних људи који важност поруке коју преносе или вредности које деле одмеравају тежином речи које користе. Тешке речи често одражавају слабост аргумената и несигурност. Не мислим да се по томе разликујем само од неких других опозиционих кандидата него пре свега од кандидата владајуће коалиције. Агресивност коју он користи у сваком јавном обраћању, како према министрима и градоначелницима, још више према новинарима и грађанима, најбоље одражава насилни, погубни карактер његове власти. И то озбиљно загађује читаву нашу политичку сцену. Сада морамо то да победимо.

Политички противници вас оптужују да сте заправо кандидат ДС-а, имајући у виду подршку коју су вам демократе пружиле током кандидатуре и кампање?

Демократска странка је једна од најстаријих политичких странака у Србији и, у току четврт века свог постојања, имала је велике заслуге, направила велике грешке, али и поднела велике жртве. Захвалан сам јој на подршци, као што сам захвалан и свакој другој странци, покрету или организацији, групи грађана или појединцу који ме подржао и учинио све што може да оздравимо Србију. Све те подршке су принципијелне, безусловне, а не резултат тајних нагодби.

Чуле су се и замерке да немате јасан став о НАТО-у и Косову и Метохији. Можете ли да прецизирате вашу позицију?

Те замерке су најчешће последица једног добро пласираног спина, који је настао у штабу владајуће странке. Моји ставови су, за разлику од њихових, принципијелни. Нису засновани на кратком памћењу, нити на лажима. Косово и Метохију не видим као згодно опште место на којем, запаљивим паролама и ишараним возовима, једна корумпирана власт стиче лажну патриотску легитимацију, него као место за тежак и стрпљив рад озбиљних и одговорних људи. То је рад чији су приоритети јасни: безбедност, људска права и квалитет живота људи – пре свега Срба и другог неалбанског становништва јер је њихов положај тренутно најтежи у Европи. Зато се залажем за Србију у којој ће квалитет живота бити такав да ће и Албанци желети да у њој живе, за разлику од данашње Србије из које и Срби желе да оду. Сматрам да је тај циљ остварив.

А чланство у НАТО?

Што се тиче НАТО-а, морамо поћи од реалности: живимо у свету који се убрзано мења. Једна савезништва нестају, друга се мењају, трећа се праве. Србија не може да доноси одлуке према реалности јучерашњег дана, већ имајући у виду реалност наредних неколико деценија. Због тога је тема НАТО-а тема будуће физиономије евро-атлантских односа и ова организација ће, најпре, сама са собом морати да одговори на много озбиљнија питања и о себи самој. Мој лични став према чланству у НАТО-у – имајући у виду да сам одрастао, формирао се као личност и сазрео у несврстаној Југославији, са породицом, суграђанима и земљацима преживео бомбардовање – јесте да не болујем за чланством. Међутим, као председник републике нећу себи дозволити луксуз да важне ставове са далекосежним последицама по државу формирам на основу личних симпатија, нити ћу дозволити неозбиљне, популистичке или милитаристичке одлуке, већ ћу захтевати озбиљне и стручне анализе релевантних државних и научних институција. Наравно, ниједна коначна одлука о овом питању неће моћи да буде донета без претходне провере воље народа, на референдуму, а тек након демократске јавне расправе.

Можете ли рећи конкретно, да ли је ваша политика ближа ЕУ или Русији?

Србија је европска земља, на европском континенту. У Устав су нам уписане европске вредности, тим речима, и то не случајно. Али Европа није исто што и бирократија у Бриселу, чијом политиком често нису задовољни ни народи многих чланица ове уније. Европу видим као један низ вредности – од трајног мира, заснованог на искреној сарадњи држава и народа, преко владавине права, поделе власти, људских права и слобода, социјалне правде и одговорности власти. Европска унија је, за начин како ове вредности најбоље да учврстимо, а не циљ сам по себи, циљ због којег те вредности треба жртвовати, као што то чини Александар Вучић, нажалост уз свесну или несвесну подршку неких европских лидера.

Ако су ваши ставови о овим питањима прилично блиски онима које износи кандидат владајућег блока, у чему се онда политички разликујете?

Наше политике нису, нити могу бити исте. За почетак, од кандидата владајућег блока разликујем се, пре свега, по томе што радим оно што причам, а причам оно у шта верујем, и то не мењам. Моја политика није спин, иза ње стоји десет година рада на функцији заштитника грађана и преко двадесет година јавног ангажмана. Баш као што и иза Александра Вучића стоји двадесет година његовог „рада“. Иза мене су остале десетине хиљада судбина људи којима сам радећи свој посао помогао, немоћних да се на други начин одбране од бахате самовоље државног апарата. Иза Александра Вучића, нажалост, остале су само жртве: жртве из Сарајева и Сребренице, где се са својим политичким оцима мало играо рата; жртве из зграде Радио-телевизије Србије, где се играо министра; жртве из поплава и из хеликоптера, где се играо спасиоца; и коначно живот ноћног чувара из Херцеговачке улице, где се играо инвеститора и фантома. То је разлика између Александра Вучића и мене. Не у програмима и метафорама, већ у стварности. И људи којима је моја „политика“ помагала, и они које је његова политика завијала у црно, понижавала, били су стварни. Стварни ће бити и људи који ће 2. априла одлучити између нас двојице.