Muzika se izgubila na „Pesmi Evrovizije”

Vojislav – Vojkan Borisavljević (69), kompozitor i dirigent, vratio je 2014. godine glavnom gradu Srbije, posle dve decenije pauze, muzički festival „Beogradsko proleće” pod novim imenom – „Proleće u Beogradu”. Ceo projekat ostvaren je uz pomoć Ministarstva odbrane i njihovog ansambla „Binički”, inače najstarijeg srpskog orkestra.

Sve je to bilo delo Vojkana Borisavljevića, koji je muzičko obrazovanje stekao u Beogradu i Parizu, a na Filozofskom fakultetu u Beogradu stigao 1968. samo da apsolvira. Prvu ploču je snimio u 17. godini, muziku za prvi film u 21, a prvi mjuzikl napisao u 23. godini. Posle se, uglavnom, predao „lakim notama” – „Odiseja”, „A sad adio”, „Ljubav je smo reč”… – a zatim ozbiljnijem radu u pozorištu, na filmu i televiziji, kao dirigent naših najznačajnijih orkestara.

Tokom naredna dva meseca, svake subote uveče, njegovu muziku možemo slušati u dve TV serije koje se prikazuju na Prvom programu RTS-a: „Santa Marija dela Salute” i „Sivi dom”.

Po čemu posebno pamtite ponovno uspostavljanje festivala „Proleće u Beogradu”?

Tada, u proleće 2014, na sceni Doma sindikata, gde je festival i osnovan 1961, održana su dva takmičarska koncerta: dečje i zabavne muzike, a najveće interesovanje publike izazvao je evergrin koncert sa našim nekadašnjim zvezdama Lolom Novaković, Đorđem Marjanovićem, Leom Martinom, Radmilom Karaklajić, Terezom Kesovijom, Anicom Zubović... Festival je zatvorio gost – italijanski tenor Tino Favaca.

Zašto sad, tri godine kasnije, ovog festivala opet neće biti?

Uprkos tome što sam verovao da će festival „Proleće u Beogradu” prerasti u stalnu muzičku svečanost našeg glavnog grada, to se ove godine neće u potpunosti ostvariti. Rečeno nam je da Beograd nema novca za ovaj festival. Srećom, zahvaljujući Leontini Vukomanović i ljudima iz „Dečjeg kulturnog centra”, 27. aprila biće održano „Dečje proleće u Beogradu”, a odrasli će to da sačekaju godinu, dve...

Šta bi nam sad doneo taj festival?

Doneo bi mnogo zabave svima: autorima, izvođačima i, naravno, publici.

A šta gubimo njegovim neodržavanjem?

Nije stvar samo u muzici, tu je najvažnija borba protiv kiča i šunda koji nas svakodnevno dave sa komercijalnih TV kanala, ali važna je i turistička i svaka druga promocija Beograda i Srbije.

Kako to rade Italijani?

Njima je neophodno učešće nacionalne radio-televizije, grada, države, i sponzora. Mada, moram da primetim da su zabavno-muzički festivali uglavnom svuda u krizi. Pogledajte samo „Pesmu Evrovizije” – previše svetlosnih efekata i plejbeka... Muzika se tu negde izgubila.

Šta ste vi uradili od prošlog „Proleća u Beogradu”?

Mnogo, ali uglavnom na koncertnom planu. Dirigovao sam širom Srbije, najčešće u Smederevu, a pre nekoliko dana na sceni Narodnog pozorišta u Kikindi, sa Jadrankom Jovanović i mladim Dušanom Svilarom, uz dugotrajne ovacije divne publike. Prošle godine sam se vratio autorskom radu: pisao sam muziku za film i seriju Zdravka Šotre „Santa Marija dela Salute”. Posebno mi je drago što sam muziku snimio sa Simfonijskim orkestrom RTS-a, što je dalo poseban kvalitet i „zvučnu boju” ovom projektu.

Smatrate li našu filharmoniju muzičkom reprezentacijom Srbije?

Naravno, to je bez sumnje naš najbolji orkestar čiji je kvalitetan zvuk postavio veliki maestro Uroš Lajovic, koji je bio šef dirigent posle 2000. godine. Njihov jedini problem je malo, odnosno simbolično prisustvo srpskih dirigenata i kompozitora u programu, jer, mora se reći, to je evropski presedan.

Šta planirate?

Niz zanimljivih koncerata. Najpre 17. aprila na Kalemegdanu sa Jadrankom Jovanović na „Danima Beograda”, pa već sutradan, 18. aprila, u Nišu – program „Sve bilo je muzika” sa niškim velikim revijskim orkestrom „Impresija” i lokalnim zvezdama, a 6. maja u Kragujevcu, na Dan grada, prirediću veoma zanimljiv koncert simfonijskih obrada pesama grupe „Smak”.

Hoće li i dalje biti muzike u Domu sindikata?

Nadam se uskoro boljim danima. Za razliku od većine beogradskih bioskopa koje je privatizacija uspela da zatvori, Dom sindikata je preuzeo sposoban mlad čovek – Igor Stanković. Krajem juna se kreće sa adaptacijom, a otvaranje se očekuje početkom naredne godine. Biće to multimedijalna dvorana sa najsavremenijom tehnikom. Svakako će tu biti obnovljeno „Beogradsko proleće”, a reditelj Darijan Mihajlović i ja planiramo spektakularnu postavku mjuzikla „Povratak otpisanih” za april 2018. godine.

Čemu vama sve služi muzika?

Najčešće begu od stvarnosti, posebno u poslednje vreme.

Koje instrumente svirate?

Klarinet, violinu – ne mnogo uspešno, a klavir – malo bolje.

Tito je cenio i voleo umetnike

Svirali ste za Tita? Kakav je bio?

Muzičari, po prirodi svog posla, moraju da poznaju političare. Uostalom, na srednjovekovnim i renesansnim dvorovima kompozitori su, takoreći, bili u radnom odnosu. Imao sam čast i veliko zadovoljstvo da sa Zdravkom Čolićem i „Sedmoricom mladih” sviram na Titovom poslednjem rođendanu maja 1979. godine u Dobanovcima. Tito je veoma cenio i voleo umetnike, pa je shodno tome i odnos prema kulturi u nekadašnjoj SFRJ bio adekvatan. Sad je mnogo drugačije, sve je na tržištu, kriterijumi su popustili, pa su kultura i umetnost svedeni na nivo incidenata. Sve zavisi od ličnog entuzijazma, pa ko preživi...