Fukušima kao bolna tačka

Od našeg specijalnog izveštača
Česti zemljotresi i druge prirodne nepogode odavano su postali deo japanske svakodnevice.

Ono što, međutim, izaziva poštovanje jeste odlučnost ovog naroda da uprkos svim neočekivanim udarima, uvek nalazi način da se uspravi.

Svetska javnost je verovatno najviše čula o katastrofi u Fukušimi, a van granica Japana odjeknula je i vest o zemljotresu u Kumamotu.

Prva tragedija je u fokus javne debate gurnula pitanje o opravdanosti upotrebe nuklearne energije.

Oporavak od druge je pak pokazao da u prikupljanju sredstava za obnovu ozbiljno valja računati i na najmanje očekivane ličnosti, pa i one imaginarne, pozajmljene iz popularne kulture.

Tokio, Kumamoto (Japan) – „A sada ćete osetiti zemljotres, koji kada nastupi pomislimo da je došao smaka sveta”, uzbuđeni glas prevodioca u slušalicama poslednje je što čujemo pre nego što prostorija počne da se ljulja i trese tako jako da je u trenutku ispune strah i užas. Jedan pritisak našeg vodiča na taster i zemljotres staje, ali osećaj šoka ne popušta. „Da li je ovo stvarno moguće?”, pitamo pogledima, pritisnuti osećajem jeze jer odgovor već znamo unapred.

Na izlasku iz simulatora zemljotresa u Centru za prevenciju prirodnih katastrofa u severnom Tokiju, zaposleni koji igra ulogu vodiča kaže: „Ovo što ste upravo osetili jeste snaga zemljotresa koji je pogodio Fukušimu, samo što je u stvarnosti sve trajalo duže i bilo mnogo, mnogo strašnije.”

Za tragediju koja je pre tačno šest godina pogodila prefekturu Fukušima na ostrvu Honšu u Japanskom arhipelagu čuo je ceo svet. Tog 11. marta 2011. godine na tom mestu su se ukrstile tri nesreće – zemljotres, koji je potom izazvao cunami, a kao da to nije dovoljno, na najžešće pogođenom području našla se nuklearna elektrana. Nastradalo je najmanje 19.000 ljudi, dok japanska vlada procenjuje da će za potpunu obnovu devastiranih područja biti potrebno oko 320 milijardi dolara.

„Japanski narod je naučio da živi sa stalnom spoznajom da snažan zemljotres može da nastupi svakog trenutka. Iako je nauka uznapredovala, ne postoji precizan način da se unapred predvide ovakve katastrofe”, kaže za „Politiku” Šinja Fudžita iz vladine Agencije za oporavak, koja je osnovana 2012, godinu dana nakon tragedije u Fukušimi.

Imajući u vidu razmere štete, zadivljujuća je zato posvećenost sa kojom se država angažovala u oporavku ovog regiona. Mnoge zemlje se nikada ne bi u potpunosti povratile od mnogo manjih nedaća, ali ne i Japan. Projektovani cilj Agencije za oporavak jeste da se situacija u prefekturi Fukušima vrati u normalu u roku od deset godina, dakle do 2021.

„U trenutku kada se dogodio zemljotres u Fukušimi, bio sam službenik u ambasadi Japana u Berlinu i za tragediju sam čuo preko nemačkog radija dok sam bio u automobilu, na putu za posao. Niko tada nije mogao da nasluti razmere nesreće koja nas je pogodila. Po nekim procenama, ovakva havarija se dešava jednom u hiljadu godina”, objašnjava nam Fudžita dok priprema prezentaciju o planu obnove koju sprovodi Agencija za rekonstrukciju.

Plan revitalizacije u prefekturi Fukušima podeljen je na dve petoletke, od kojih se prva fokusira na obnovu infrastrukture, dok je cilj druge pokušaj vraćanja života u ovaj region kroz obnovu privrede i imovine građana.

„Posle tog kobnog 11. marta, 470.000 ljudi je napustilo svoja ognjišta. Postepeno se vraćaju, ali nama je još preostalo da obezbedimo krov nad glavom za još najmanje 120.000 građana”, priča Fudžita. Objašnjava da vlada i lokalna samouprava nastoje da nova domaćinstva podignu u brdima, dalje od obale, kako bi u slučaju eventualne nove opasnosti katastrofa bila manja...

Ipak verovatno najvažniji segment procesa obnove i izgradnje jeste smanjenje radijacije u regionu. Kako ističu u Agenciji za rekonstrukciju, radijacija se u najvećem delu prefekture povukla tako da sada mogu da se seju poljoprivredne kulture jer je zemljište zdravo.

„Svaki džak pirinča proizvedenog u Fukušimi detaljno se proverava na radijaciju i od 2015. do danas u njoj nijednom nije zabeležen nedozvoljen nivo”, tvrde u Agenciji.

Nije, međutim, Fukušima jedina bolna tačka u Japanu koja čeka obnovu od prirodnih katastrofa. Koliko prošle godine prefekturu Kumamoto na ostrvu Kjušu pogodila je serija iznenadnih potresa odnoseći najmanje 50 života. Kada se dogodio zemljotres, svet su obišle slike porušenih zidina veličanstvenog zamka Kumamoto, koji se smatra jednim od tri najlepša u Japanu. Kako naglašavaju naši domaćini, velika je sreća što je do zemljotresa došlo u toku noći pa u zamku nije bilo turista, što je nezamisliv scenario za dnevne prilike. Potresno je zato gledati ruševine bedema dvorca koji su odolevali vekovima, a koji su moćnom hirovitošću prirode u samo jednom trenutku zbrisani sa lica zemlje.

Ono što, međutim, fascinira u Japanu jeste odlučnost ovog naroda da uprkos prirodnim nedaćama kojima su, bez ikakve sopstvene krivice, stalno izloženi, nikad ne odustanu od ponovne obnove. „Politika” je u Kumamotu imala priliku da se uveri da, nalik Fukušimi, japanske vlasti ne ostavljaju prostor za gubljenje vremena. Posle prvog šoka, procedura je jasna: treba odmah započeti sa obnovom. U proces izgradnje uključena je cela zajednica, od humanitarnih akcija u kojima učestvuju i najmlađi pa do državnih davanja i investicija velikih kompanija.

Ima stoga neke simbolike u kamenim elementima sa srušenog zida zamka Kumamoto koji uredno popisani čekaju na obližnjoj poljani da opet budu poslagani u novi bedem, identičan onom starom. Tako se i Japan opet i iznova diže iz katastrofa koje ga pogađaju pokušavajući da potpuno u skladu sa svojim specifičnim duhom iz svega izvuče neku pouku i možda pronađe nešto lepo. Baš kao što su arheolozi na unutrašnjoj strani kamenih elemenata sa srušenog zida zamka Kumamoto našli novu lepotu – crtež nasmejane devojčice. Kažu da ga je verovatno u kamenu urezalo neko dete, ima tome makar četiri veka.