Uvažavanje, ljubav i posvećenost

Duže od decenije, Novak Đoković predstavlja temu kojom se gotovo svako ovde bavi, dajući joj prvorazredni nacionalni značaj. Koliko uzdizan u periodu uspeha, toliko je pad njegove forme pokrenuo buru razočaranja, objašnjenja, saveta, ali i otvorene mržnje. U ovom serijalu smo pokušali da zdravorazumske ocene uporedimo sa ocenama stručnjaka iz oblasti tenisa, psihologije, sportskog treninga, ishrane... Za kraj smo ostavili mišljenje sociologa, jer slučaj Đoković mnogo govori i o društvu iz kojeg potiče. Iz mora dramatičnih reakcija na blogovima, koje ilustruju preživljavanje poraza našeg tenisera, izdvajamo deo jedne, koja zvuči kao vapaj očajnika: „Nisam ja pozvao tenisera Đokovića da uđe u moj život, već ste mi ga vi iz medija ponudili kao vrhunsku zabavu, ta i nacionalni podstrek i ponos... A vi tražite da ćutim kada me neko laže!”

Doc. dr Sandra Radenović, sociolog sporta na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu, govori o nekim manje vidljivim aspektima interakcije između slavnog sportiste i društva.

Koliki je uticaj Novaka Đokovića kao javne ličnosti?

Uzmimo samo primer kada je Đoković putem modernih medija upoznao svetsku javnost sa nezapamćenim poplavama u Srbiji i zemljama regiona, krajem maja 2014, a svoju nagradu za osvajanje turnira u Rimu namenio ugroženima. Zasigurno je velikim delom uticao da pomoć ugroženima počne da stiže iz celog sveta. Prema nekim istraživanjima karakteristika mladih u Srbiji, više od četiri petine smatra da su sportisti uzor mladima, a kada se govori o konkretnom imenu na prvom mestu je Novak Đoković (preko 63 odsto). Svake školske godine sprovodim anonimnu anketu među svojim studentima u okviru koje postoji i pitanje: „Koju javnu ličnost biste voleli da vidite u ulozi gosta predavača u okviru Sociologije sa sociologijom sporta?” I svake godine ubedljivo prvo mesto zauzme Novak Đoković, kako na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu, tako i na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Dakle, i budući nastavnici fizičkog vaspitanja i treneri, ali i budući lekari, vide neku vrstu uzora u Novaku Đokoviću.

Šta je jednom teniseru donelo toliku popularnost?

Pre svega neverovatan uspeh i svetski ugled sportiste iz male, siromašne zemlje, u čijoj tradiciji nije bilo mnogo mesta za tenis, ali i činjenica da je sport ne samo izuzetno prisutan u svakodnevnom životu, već ima sve veći društveni značaj. Medalje i sportska priznanja jesu jedna vrsta nacionalnog obeležja zemlje, vrsta „brenda”. Otuda političari veoma često prisvajaju sportske uspehe, pa tada sociolozi govore o politizaciji sporta. Trebalo bi imati na umu još jedan razlog – baš njegov uspeh postignut „na mišiće”, uz ogromnu podršku porodice, bez ikakve pomoći države. To mladima – u aktuelnom kontekstu srpskog društva koje nema kapacitet da obezbedi radna mesta (budućim) nastavnicima fizičkog vaspitanja, niti (budućim) lekarima – daje nadu i dokaz da se uz maksimalnu posvećenost pozivu može, na kraju, ipak doći do zasluženog uspeha.

Đokovićev doprinos vidite i kao stvaralaštvo?

Šta je to stvorio Novak Đoković, na terenu i van terena? Da li je to samo rezultat, prvo ili drugo mesto na ATP listi? Ogromna zarada, nezamisliva, recimo, nekom vrhunskom naučniku? Da li je to i način ponašanja na terenu, komunikacija sa protivnikom, sa publikom, sa sudijom, sa dečakom koji skuplja loptice? Svaki sportista u interakcijama ne proizvodi samo sportske rezultate, već i sistem vrednosti, etičke principe, sve što ima širi društveni značaj.

Na koje konkretne principe mislite?

Princip „uvažavanja protivnika” kao osnovni princip etike sporta odlikuje ne samo svaki Đokovićev meč, već i njegove izjave van terena. To je dobra poruka „običnom” pojedincu. Niko od istraživača ne govori o „principu ljubavi i posvećenosti”. Ili taj princip zvuči patetično, ili oni koji ga prepoznaju nisu dovoljno glasni... Zanimljiv je jedan eksponat na Rolan Garosu, povodom Novakove prošlogodišnje pobede. Ispod njegovog dresa je napisano: „Pitajte Novaka Đokovića koja je tajna njegovog uspeha i on će vam odgovoriti: To je ljubav!” A, u nastavku: „Ljubav prema sebi. Ljubav prema porodici. Ljubav prema svetu. Ljubav prema tenisu. Ljubav je moćna, ljubav je mudra, ljubav je uporna, ona vam može doneti pobedu.... ” Princip ljubavi prema sportu i posvećenosti vlastitom pozivu jeste ključ Đokovićevog uspeha i još jedan od razloga njegove velike popularnosti.

Kako onda, neko toliko omiljen izaziva i buru negativnih reakcija?

Publiku ne čine samo oni na tribinama, već i svi koji manje ili više prate sport, Đokovićeve uspehe i poraze, a u poslednje vreme i privatni život, brak, način ishrane. U vreme dominacije Interneta i foruma svaki pojedinac, bio sportista, rekreativac, antisportista... ima svojih pet minuta slave na forumu. Svi pretrčani kilometri i treninzi bez minuta odmora, sva odricanja, pa i neuspesi koji su sastavni deo celokupne sportske karijere, jesu ono što je publici uglavnom nevidljivo, pa i nerazumljivo. Baš ovaj nevidljiv segment stvaralaštva jeste uslov svakog sportskog uspeha, a na kraju se, nepravedno, jedino sportski uspeh vidi i veliča. Kada je Đoković sišao sa mesta broj 1 ATP liste, kao da je – bar kada su svakodnevni razgovori u pitanju – prestao da se bavi tenisom. Razlog je u dubokom nerazumevanju nevidljivih aspekata sportske karijere.

Ima li i nečeg posebno našeg u tom odijumu?

Možda je reč o našem mentalitetu koji kao da priznaje samo prvo mesto, kao da jedva dočeka grešku i poraz, a veoma brzo zaboravlja sve dotadašnje uspehe. To nije slučaj samo sa Đokovićem, već i sa brojnim umetnicima, naučnicima, istraživačima i inim javnim ličnostima. Kao sociolog sporta predlažem svakom od nas da pokuša da u svakodnevnom životu primeni bar dva principa etike sporta – uvažavanje protivnika i princip ljubavi i posvećenosti. Videćete da nije lako, da li zbog mentaliteta ili neutreniranosti, ali vredi pokušati!