Sa sloganima nema neizvesnosti

Srbija, život, ljudi, čovek, snaga, budućnost, boljitak, Evropa, ovo su reči koje su „pakovane” u gotovo sve slogane kojima su nam se pretendenti na mesto šefa države preporučivali svih ovih godina od uvođenja višestranačja.

Na radost političara, retko koja od ovih predizbornih poruka je zapamćena, pa mogu do mile volje da zarone u prošlost, uzmu već „spakovanu” preporuku i s njom krenu da nas ubeđuju da baš njima damo svoj glas.

Prvih godina višestranačja, predsednički i parlamentarni izbori održavani su istovremeno, pa su i predizborni slogani uglavnom bili isti. Malo je bilo onih koji su pravili različite poruke. Na prvim višestranačkim izborima, pored predsednika, direktno smo birali i poslanike, a socijalisti su se dosetili kako da iskoriste ogromnu podršku svom predsednikom kandidatu Slobodanu Miloševiću da pridobiju glasove građana i za poslanike: tako što su štampali takozvane dvoglave plakate – plakat su delili Milošević i poslanički kandidat. Jedinstveni slogan bio je: „Sa nama nema neizvesnosti” i „Srbija se saginjati neće”. Iz tog perioda, ovo su i jedini slogani kojih se ljudi sećaju.

Kad se pogledaju naredni izborni ciklusi, stiče se utisak da su se stranke mnogo više trudile oko slogana za parlamentarne izbore nego za predsedničke. Jedini slogan sa predsedničkih izbora koga se većina seća nije se odnosio na izbor šefa Srbije, već SRJ 2000. godine, kada nam je sa plakata Vojislav Koštunica poručivao: „Ko uvek sme da vas pogleda u oči? Koštunica.” Sa ovom porukom je pobedio. Kasnije se za predsednika Srbije preporučivao porukom „Zna Srbija”, ali se retko ko toga seća.

Vuk Drašković se, na primer, 1997. godine upustio u predsedničku trku sa sloganom „Jedan za sve”, pokušavajući da pridobije birače svih drugih opozicionih stranaka, koje su bojkotovale izbore. Ko se uopšte ovoga seća, setiće se plakata na kojima su „bojkotaši” na usta Vuka Draškovića lepili poruku – „dosta”, a ispod njegovog lika poruku – „bojkotujmo”.

Bogoljub Karić bio je „čovek budućnosti”, Dragoljub Mićunović „ozbiljan državnik – naš predsednik”, Dragan Maršićanin „predsednik običnih ljudi”, Milutin Mrkonjić „naš drug – dela govore”, Milanka Karić nam je poručivala – „Porodica je snaga Srbije”, Čedomir Jovanović – „Život je zakon”, a Marijan Rističević – „Ne dam zemlju za fotelju”.

Boris Tadić nam se preporučivao porukama „Budućnost odmah”, „Za jaku i stabilnu Srbiju”, „Za evropsku Srbiju”, a Tomislav Nikolić porukama – „Realno”. „Svim srcem”, „Da, moguće je”. Tadić i Nikolić su 2004. godine imali su skoro isti slogan, Tadićev je bio: „Samo napred”, a Nikolićev: „Napred, Srbijo”. Da ovi slogani nisu ostali zabeleženi u medijima, teško da bih se iko setio.

Zaboravili smo i najveći deo slogana iz kampanja za parlamentarne izbore, ali ima onih kojih se valja podsetiti, poput slogana DS-a iz 1992. godine – „Možemo, hoćemo bolje” ili slogana DEPOS-a iz 1993. – „Da živimo kao sav normalan svet” i SDPS-a Rasima Ljajića iz 2012 – „Ljudi su preči od velikih reči”. Ove poruke, malo modifikovane, slušamo i ovih dana.

Kad se pogledaju poruke predsedničkih kandidata na predstojećim izborima, čini se da ćemo i njih brzo zaboraviti. Cvijetin Milivojević, direktor marketinške firme „Pragma” ovako analizira predizborne poruke: „Slogan Aleksandra Vučića – brže, jače, bolje – izvrtele su takoreći sve stranke proteklih godina i u principu ne znači ništa. Međutim, odlično je urađen vizuelni identitet te poruke, sa inicijalima AV koji oblikuju strelice okrenute na gore, ka napred, to je veoma dobra ideja.”

Milivojević kaže da nije razumeo Sašu Jankovića i da li je njegovo „Bez straha” slogan ili naziv grupe građana koja ga kandiduje. Prema Milivojevićevim rečima, poruka Vuka Jeremića – „Moramo bolje” – deluje socijalistički. On dodaje: „To je ono, može bolje, bolji život, bolje, bolje. To ništa ne znači, poštapalica bez sadržine. Očekivao sam bolje od njega.” Milivojević je, kako kaže, malo razočaran i sloganom Boška Obradovića – „Da živimo kao ljudi”. On ističe: „Boško ima dobrih ideja, koje ume rafalno da sipa, očekivao sam da će neka od tih poruka biti slogan. Kao, na primer, nešto od onoga kako se on predstavlja, kao, u pozitivnom smislu, srpski nacionalista, porodičan čovek, tradicionalista, a istovremeno mlad.”

Milivojević ovako ocenjuje poruku „Čovek ispred svega” Aleksandra Popovića: „On liči na svoj slogan, prepametan, relativno mlad, ali kampanja i slogan su mu zamorni. Svi su zapamtili njegovu kampanju ’Različak’ za gradonačelnika Beograda i on jeste ’različak’. To je trebalo da bude i dalje.”

Teško je komentarisati Sašu Radulovića, jer je glavna poruka – „Glasaj protiv Vučića”, a prema Milivojevićevim rečima, to može da bude poruka biračima, ali ne i slogan. On dodaje da slogan mora da ima neki cilj, da bi neko glasao za tebe, ovako birači poruku da glasaju protiv Vučića, mogu da shvate i kao savet da glasaju za Miroslava Parovića, Vojislava Šešelja, Sašu Jankovića... Slogan Vojislava Šešelja „Najboljeg za predsednika” Milivojević komentariše ovako: „To jako liči na njega, to su sujeta i prepotencija koju on ima.”

Ko god da 2. aprila pobedi na izborima, utisak je da neće postati šef države zbog slogana s kojim je istrčao izbornu trku.