Crveno slovo za trubače

Guča – Potpredsednik srpske vlade Rasim Ljajić juče u podne otvorio je Dom trubača u Guči, uz običaje koji uvek prate dragačevsko prvenstvo samoukih muzičara za koje je čuo ceo svet. Dakle, dva orkestra (Bojana Ristića iz Vladičinog Hana i Dejana Jevđića iz Rasne), prvo „Marš na Drinu” zatim „Sa Ovčara i Kablara”, pa svečarska beseda sa zdravicom.

Tako se najveći narodni sabor u Srbiji najzad skućio a i vreme je bilo, jer već ima 56 godina.

– Građevina koju vidite poklon je onima zbog kojih Guča i postoji, i najbolji srpski trubači konačno su, posle 56 godina, dobili svoje ognjište i krov. Ali, Dom je građen ne da bi samo pet ili šest dana u avgustu bio na usluzi trubačima, već da radi svakodnevno, bilo kao smeštaj za učenike i njihove nastavnike, ili sportiste i pripreme – kazao je Ljajić na otvaranju.

Na ovaj način je, uz glavnu saborsku pozornicu, stvorena jedna trubačka celina, pa je umetnicima na ovom instrumentu sve dostupno u desetak stopa: konak, restoran i velika scena. To će, već sledećeg avgusta, postati adresa sa najviše majstora.

– Dom trubača ima 1.200 kvadrata, 33 sobe i 172 kreveta, zajedno sa ranije podignutim restoranom to je 1.530 kvadrata, a u sve je investirano 90 miliona dinara. Prošle decenije 30 miliona, a sada za ovaj konak još 60 miliona, pri čemu je 30 uložila Vlada Srbije, četiri JP „Putevi Srbije”, a 26 opština Lučani. Ovu našu zamisao i poduhvat svesrdno je pomogao potpredsednik srpske Vlade Rasim Ljajić, i zbog toga smo mu izuzetno zahvalni. Ne sumnjamo da će nam dati podršku za dovršetak sportskih terena u blizini, kako bismo jubilarni, 60. dragačevski sabor trubača 2020. godine, dočekali sa novim slavljem – istakao je na svečanosti Slobodan Jolović, predsednik Saborskog odbora i načelnik Moravičkog okruga.

Samo za ovu priliku, iz skoro 300 kilometara udaljenog Vladičinog Hana u Guču je, sa deset momaka, doputovao kapelnik Bojan Ristić, koji je lane sa tim orkestrom dobio prvu nagradu stručnog žirija na 56. saboru.

– Ovo je sad naš dom i naš stan, volim Guču i volim Srbiju – kazao je trubač iz Hana.

Za muzičare sa srpskog juga ovo je naročit događaj jer su ovde, doduše deleći i dobro i zlo sa ostalim saborašima, decenijama morali da se muče oko konaka. Na prvim saborima, početkom šezdesetih, južnjaci su u Guču dolazili na karoseriji nekog kamiona a za prenoćište imali na raspolaganju učionicu u osnovnoj školi, u središtu varošice, na mestu gde je sada Muzej trube.

– Konačili su na patosu zastrtom slamom. Na to je išla ponjava bez dušeka, a pokrivali su se serdžadama, ako je baš zimovna noć – priča za „Politiku” Nikola Stojić (87), jedan od desetoro osnivača Sabora i u to vreme direktor gučke škole.

Iako je bilo propisano – takva su vremena – da se na konak ide kad i običan svet, dakle u 10 uveče ili najkasnije u ponoć, trubači su se merdevinama, kao ilegalci, iz škole kasnije spuštali u crkvenu portu i nastavljali da sviraju do zore, uglavnom novinarima i ljudima slobodnih profesija, jer je ozbiljan narod već spavao spremajući se za novi radni dan.

– Tu su trubači za umivanje imali jednu pumpu, ali im je standard znatno skočio već posle nekoliko godina, kad je škola dobila novu zgradu, pored potoka u varošici. Tu su spavali na vojničkim krevetima sa dušecima koje je Sabor na revers uzimao iz Vojnog odseka, a mili se na česmi u dvorištu, jer je Guča u međuvremenu dobila vodu. Kome se ne dopadne kolektivna spavaonica, mogao je da prenoći u svom kombiju – opisuje Stojić.

Nešto kasnije, trubačko konačište preseljeno je na treću tačku, u novu školu (srednju), sazidanu na ulazu u Guču iz pravca Čačka i Lučana. Tu su trubači spavali sve do pre pet godina, kad su priređivači Sabora počeli da zakupljuju kuće u Guči za prenoćište muzičara. Na finalu svakog Sabora svira najčešće 16 orkestara sa po deset muzičara, od kojih su bar polovina ljudi sa srpskog juga, i zato je ovaj dan, kad je otvoren Dom trubača u Guči, za njih crveno slovo.