Црвено слово за трубаче

Гуча – Потпредседник српске владе Расим Љајић јуче у подне отворио је Дом трубача у Гучи, уз обичаје који увек прате драгачевско првенство самоуких музичара за које је чуо цео свет. Дакле, два оркестра (Бојана Ристића из Владичиног Хана и Дејана Јевђића из Расне), прво „Марш на Дрину” затим „Са Овчара и Каблара”, па свечарска беседа са здравицом.

Тако се највећи народни сабор у Србији најзад скућио а и време је било, јер већ има 56 година.

– Грађевина коју видите поклон је онима због којих Гуча и постоји, и најбољи српски трубачи коначно су, после 56 година, добили своје огњиште и кров. Али, Дом је грађен не да би само пет или шест дана у августу био на услузи трубачима, већ да ради свакодневно, било као смештај за ученике и њихове наставнике, или спортисте и припреме – казао је Љајић на отварању.

На овај начин је, уз главну саборску позорницу, створена једна трубачка целина, па је уметницима на овом инструменту све доступно у десетак стопа: конак, ресторан и велика сцена. То ће, већ следећег августа, постати адреса са највише мајстора.

– Дом трубача има 1.200 квадрата, 33 собе и 172 кревета, заједно са раније подигнутим рестораном то је 1.530 квадрата, а у све је инвестирано 90 милиона динара. Прошле деценије 30 милиона, а сада за овај конак још 60 милиона, при чему је 30 уложила Влада Србије, четири ЈП „Путеви Србије”, а 26 општина Лучани. Ову нашу замисао и подухват свесрдно је помогао потпредседник српске Владе Расим Љајић, и због тога смо му изузетно захвални. Не сумњамо да ће нам дати подршку за довршетак спортских терена у близини, како бисмо јубиларни, 60. драгачевски сабор трубача 2020. године, дочекали са новим слављем – истакао је на свечаности Слободан Јоловић, председник Саборског одбора и начелник Моравичког округа.

Само за ову прилику, из скоро 300 километара удаљеног Владичиног Хана у Гучу је, са десет момака, допутовао капелник Бојан Ристић, који је лане са тим оркестром добио прву награду стручног жирија на 56. сабору.

– Ово је сад наш дом и наш стан, волим Гучу и волим Србију – казао је трубач из Хана.

За музичаре са српског југа ово је нарочит догађај јер су овде, додуше делећи и добро и зло са осталим саборашима, деценијама морали да се муче око конака. На првим саборима, почетком шездесетих, јужњаци су у Гучу долазили на каросерији неког камиона а за преноћиште имали на располагању учионицу у основној школи, у средишту варошице, на месту где је сада Музеј трубе.

– Коначили су на патосу застртом сламом. На то је ишла поњава без душека, а покривали су се серџадама, ако је баш зимовна ноћ – прича за „Политику” Никола Стојић (87), један од десеторо оснивача Сабора и у то време директор гучке школе.

Иако је било прописано – таква су времена – да се на конак иде кад и обичан свет, дакле у 10 увече или најкасније у поноћ, трубачи су се мердевинама, као илегалци, из школе касније спуштали у црквену порту и настављали да свирају до зоре, углавном новинарима и људима слободних професија, јер је озбиљан народ већ спавао спремајући се за нови радни дан.

– Ту су трубачи за умивање имали једну пумпу, али им је стандард знатно скочио већ после неколико година, кад је школа добила нову зграду, поред потока у варошици. Ту су спавали на војничким креветима са душецима које је Сабор на реверс узимао из Војног одсека, а мили се на чесми у дворишту, јер је Гуча у међувремену добила воду. Коме се не допадне колективна спаваоница, могао је да преноћи у свом комбију – описује Стојић.

Нешто касније, трубачко коначиште пресељено је на трећу тачку, у нову школу (средњу), сазидану на улазу у Гучу из правца Чачка и Лучана. Ту су трубачи спавали све до пре пет година, кад су приређивачи Сабора почели да закупљују куће у Гучи за преноћиште музичара. На финалу сваког Сабора свира најчешће 16 оркестара са по десет музичара, од којих су бар половина људи са српског југа, и зато је овај дан, кад је отворен Дом трубача у Гучи, за њих црвено слово.