Đavolove dojave

Odem pre nekoliko dana, nekim poslom do Palate pravde kad ono tamo– dojava. Kud ću, šta ću, vidim šta drugi rade, pa i ja za njima, prvi mi je put. Evakuišem se iza policijskih traka, okrenem ka suncu da izvučem bar neku korist od vedrog jutra i – čekam. Raspitam se kod ovih finih ljudi u redu koliko bi sve to moglo da potraje, kažu: „Neće dugo, tri-četiri cigarete, otprilike”...

Vidim, neki od njih već su veterani evakuacije, ne kreću nikuda bez hoklice i peciva. Počeli su mogućnost dojava da unose u dnevne rasporede i da prema tome organizuju svoje obaveze, tipa: od devet do deset imam neku evakuaciju, pa možemo tada da se vidimo ako ti odgovara.

Zaista, ne prođe mnogo kad policajci odjaviše dojavu, završih posao i krenuh dalje. Dođem pred banku da prebrinem i tu muku kad, zamislite – dojava. Opet isti folklor: policajac samo što je pažljivo smotao onu traku pred Palatom, ponovo je razvlači. Mi tri koraka iza nje, on korak ispred. Veterani na hoklice u prvi red, mi drugopozivci na žardinjere, novajlije na začelje odakle se – ništa ne vidi.

Sad već malo iskusniji, vidim reč je o manjem objektu, pa odokativno procenjujem da mi neće trebati više od dve cigarete čekanja.

Razmišljam kako se to još niko nije setio da krene s termosima kafe i čaja kroz ove redove, para bi se namlatio... Koliko su se dojave raskomotile u našoj svakodnevici, mogli bi i na „crtu” da daju, pa ko ne plati pred sudom, platiće pred bankom, školom, opštinom... Možda da za stalne mušterije uvedu bonove koje bi trebovali na početku meseca, a naplaćivali na kraju...

Elem, na samom isteku druge cigarete, dežurni policajac objavi da banka ponovo radi. Primećujem da već nervozno i manje pedantno pakuje onu traku u kotur. Bezmalo, već je vuče za sobom, čekajući da mu jave kud` dalje sa njom. Iz daljine liči na mrzovoljnog dečkića što tamo-amo razvlači rep papirnatog zmaja koji nikako da poleti...

Oposlih i u banci šta sam imao, morao bih sad te papire da odnesem do opštine, ali... Sve sam „tanji” i sa cigaretama i sa vremenom, a pretpostavljam šta me tamo očekuje. Jesu mi ovi ljudi iz redova postali dragi, čak i policijski kerovi već mašu repom kada me vide, ali red je da barem nakratko svratim i na posao...

Mada, mogao bih da nazovem šefa i pripretim s dojavom! Dobiću dva sata slobodnog vremena, pa onda da dojavim i ženinoj firmi, a nju izvedem negde na ručkić, kol`ko da se opravdam za zaboravljenu godišnjicu braka...

Lep je, sunčan dan, kao „dojavljen”, što bi narod rekao. Evo i nekog blagog vetrića, možda siromah poznanik policajac konačno vine onu traku u nebo. Eh, te radosti... Kakav bi to aplauz bio!

A, opet, mogu da svratim i do drugara, profesora u srednjoj školi, na kafu. Oni su nekako najredovniji s dojavama, a i znam da je klincima za danas najavio kontrolni, tako da ne može da omane. Ako nam se posreći možda „ubodemo” premiju: dojava – veliki odmor – nova dojava...

More, daj da prvo nešto prezalogajim, ogladneh od silne evakuacije, a ko zna šta me još čeka. Nešto mi pekara deluje sablasno prazno, samo da nije...

– Dobro jutro komšija, da nije neka dojava?

– Nije, komšo, izvoli!

– Kažeš nije, a? Dobro, daćeš mi četvrt bureka, jogurt i odjednom...DOJAVA!!! Eto ti na! Ti ćeš meni tako samouvereno da planduješ iza kase dok se pošten narod napolju evakuiše na svakih pola sata... Ajmo sad po redu: traka, red, hoklice, Džeki, Lesi, Maza, Lunja...

P. S. Šala na stranu – sve ovo daleko je od šale. Koliko je tekst bajkovit, toliko je zasnovan na našoj svakodnevici. U đavolju smo se rabotu upleli s tim famoznim dojavama o podmetnutim bombama. Neki do nas sebi su dali za pravo da se poigravaju sa živcima milion i kusur već dovoljno preplašenih ljudi i da naš voljeni grad anatemišu najstrašnijim žigom. Dozovimo se pameti, jer: „Ko s đavolom tikve sadi – o glavu mu se lupaju”...