Ђаволове дојаве

Одем пре неколико дана, неким послом до Палате правде кад оно тамо– дојава. Куд ћу, шта ћу, видим шта други раде, па и ја за њима, први ми је пут. Евакуишем се иза полицијских трака, окренем ка сунцу да извучем бар неку корист од ведрог јутра и – чекам. Распитам се код ових финих људи у реду колико би све то могло да потраје, кажу: „Неће дуго, три-четири цигарете, отприлике”...

Видим, неки од њих већ су ветерани евакуације, не крећу никуда без хоклице и пецива. Почели су могућност дојава да уносе у дневне распореде и да према томе организују своје обавезе, типа: од девет до десет имам неку евакуацију, па можемо тада да се видимо ако ти одговара.

Заиста, не прође много кад полицајци одјавише дојаву, заврших посао и кренух даље. Дођем пред банку да пребринем и ту муку кад, замислите – дојава. Опет исти фолклор: полицајац само што је пажљиво смотао ону траку пред Палатом, поново је развлачи. Ми три корака иза ње, он корак испред. Ветерани на хоклице у први ред, ми другопозивци на жардињере, новајлије на зачеље одакле се – ништа не види.

Сад већ мало искуснији, видим реч је о мањем објекту, па одокативно процењујем да ми неће требати више од две цигарете чекања.

Размишљам како се то још нико није сетио да крене с термосима кафе и чаја кроз ове редове, пара би се намлатио... Колико су се дојаве раскомотиле у нашој свакодневици, могли би и на „црту” да дају, па ко не плати пред судом, платиће пред банком, школом, општином... Можда да за сталне муштерије уведу бонове које би требовали на почетку месеца, а наплаћивали на крају...

Елем, на самом истеку друге цигарете, дежурни полицајац објави да банка поново ради. Примећујем да већ нервозно и мање педантно пакује ону траку у котур. Безмало, већ је вуче за собом, чекајући да му јаве куд` даље са њом. Из даљине личи на мрзовољног дечкића што тамо-амо развлачи реп папирнатог змаја који никако да полети...

Опослих и у банци шта сам имао, морао бих сад те папире да однесем до општине, али... Све сам „тањи” и са цигаретама и са временом, а претпостављам шта ме тамо очекује. Јесу ми ови људи из редова постали драги, чак и полицијски керови већ машу репом када ме виде, али ред је да барем накратко свратим и на посао...

Мада, могао бих да назовем шефа и припретим с дојавом! Добићу два сата слободног времена, па онда да дојавим и жениној фирми, а њу изведем негде на ручкић, кол`ко да се оправдам за заборављену годишњицу брака...

Леп је, сунчан дан, као „дојављен”, што би народ рекао. Ево и неког благог ветрића, можда сиромах познаник полицајац коначно вине ону траку у небо. Ех, те радости... Какав би то аплауз био!

А, опет, могу да свратим и до другара, професора у средњој школи, на кафу. Они су некако најредовнији с дојавама, а и знам да је клинцима за данас најавио контролни, тако да не може да омане. Ако нам се посрећи можда „убодемо” премију: дојава – велики одмор – нова дојава...

Море, дај да прво нешто презалогајим, огладнех од силне евакуације, а ко зна шта ме још чека. Нешто ми пекара делује сабласно празно, само да није...

– Добро јутро комшија, да није нека дојава?

– Није, комшо, изволи!

– Кажеш није, а? Добро, даћеш ми четврт бурека, јогурт и одједном...ДОЈАВА!!! Ето ти на! Ти ћеш мени тако самоуверено да пландујеш иза касе док се поштен народ напољу евакуише на сваких пола сата... Ајмо сад по реду: трака, ред, хоклице, Џеки, Леси, Маза, Луња...

П. С. Шала на страну – све ово далеко је од шале. Колико је текст бајковит, толико је заснован на нашој свакодневици. У ђавољу смо се работу уплели с тим фамозним дојавама о подметнутим бомбама. Неки до нас себи су дали за право да се поигравају са живцима милион и кусур већ довољно преплашених људи и да наш вољени град анатемишу најстрашнијим жигом. Дозовимо се памети, јер: „Ко с ђаволом тикве сади – о главу му се лупају”...