Zašto im (ne) verujete

Izborna trka je počela.

Mlađan Dinkić je novinare pozvao u svoj stan, skuvao im kafu i rekao šta sve ima. To ne sprečava radikale da ga i dalje nazivaju lopovom ne nudeći dokaze za to, ali to ne znači da će se njima verovati manje nego Dinkiću. Ipak, bez obzira na to koliko ljudi veruju da su poznati političari siromašniji od njih, političari i dalje insistiraju na „istini” i utrkuju se prikazujući svoj „običan” život.

Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije i psiholog po struci, kaže da su najveći lopovi prvi prijavili svoje imovinsko stanje. I odmah kaže da mu se nikako ne dopada pozivanje u stan, jer ljudi ipak moraju imati malo privatnosti. „Pored zakonske kontrole imovine, trebalo bi da bude poznato i koliki porez plaćaju ljudi na položajima. Ne mora da se kaže ko koliko ima para na računu ali mora da se kaže u kojoj je banci račun da bi nadležni mogli da provere. Neki ne žele da saopšte sumu jer se plaše krađe ili otmice.”

Najnovije prijavljivanje imovine Korać ocenjuje kao klasičnu demagogiju i bacanje prašine u oči. „Ljudi ne veruju u te podatke, mada će se nekima i verovati. Stav javnosti može biti i površan, ali su ljudi koji ne veruju političarima, kada je imovina u pitanju, i u pravu.”

Korać kaže da se političari osećaju prozvanim i da zato prijavljuju javnosti materijalno stanje, a „Ako je neko skrivao istinu, čim ne bude na vlasti vratiće mu se kao bumerang”.

Jovan Komšić, sociolog politike, kaže da uz sve neverovanje, mora da se prizna da su političari u obavezi da pokažu šta imaju i nije protiv toga ni da pozivaju u kuću. Ali, Komšić kaže i da građani imaju mnogo razloga da ne veruju političarima, jer se 2000. godine obećavalo da će biti drugačije nego devedesetih godina. „Poslednjih godina građani se nisu uverili da je to obećanje ispunjeno. To je kriza izneverenih očekivanja, jer ni nove garniture vlasti nisu odolele iskušenjima. Oni kao da su rekli prvo nama mora biti mnogo bolje da bi građanima bilo malo bolje. To je razlog zbog koga su se građani osetili izneverenim. Posle 2004. godine rehabilitovane su stranke koje su bile na silaznoj putanji i otvoren je put demagogiji. U poslednjoj vladi suočavali smo se sa selektivnom pravdom, jer zbog toga što su neke stranke podržavale vladu, neki ljudi nisu dovedeni pred lice pravde. I borba protiv korupcije je selektivna, i građani vide vladavinu stranaka umesto vladavine zakona. Ali, i pored toga smo zadržali potrebu da vlast bude u saglasnosti sa zakonom.”

Komšić kaže da politička preduzeća nude robu sa parolom „mi smo pošteniji od drugih” a građani misle da tu ima nešto iza, naročito kada vlast indirektno pokazuje da je nezadovoljna time što se Savet za borbu protiv korupcije meša u svoj posao.

„Lista imovine političara je možda za neverovanje, ali i to je bolje od ignorisanja, jer bez transparentnosti nema demokratije. Zato ovo treba i pozitivno da vrednujemo, jer oni žele da pobede i ostave utisak, a prijavljivanje imovine će postati trajno. Delotvorno bi bilo objaviti spisak ljudi i stranaka koji su u upravnim odborima u Srbiji. To bi bila anatomija ekonomske i političke moći. Ali, prijavljivanje imovine ne bi trebalo osuditi kao predizbornu maglu, već bi to njihovo takmičenje i ponudu trebalo zakonski podupreti za budućnost”, kaže Komšić.

Žarko Trebješanin, psiholog, kaže da neko veruje a neko ne veruje političarima, ali da je najnormalnije da oni prikažu materijalno stanje. „Meni ne smeta to što je neko bogat, ali građani možda iz prošlih vremena imaju negativan stav prema tome, a imaju pravo i da sumnjaju u iznesene podatke. Tim pre što postoji sprega političara i tajkuna, i što su političari, naročito devedesetih godina, tajkunima omogućili da se obogate. Tada su se mnogi obogatili dok su građani živeli u bedi a neki i bukvalno umirali.”

Trebješanin kaže da je Mlađan Dinkić napravio odličan marketinški potez. „Nemam ništa protiv toga. Utisak je dobar. Jako je dobro i to što su drugi političari prijavili imovinu, jer ako se kasnije utvrdi da su lagali, zapečatili su karijeru.”

Psiholog kaže: „Dobro je što ovo izaziva sumnju, jer su pre nekoliko godina svi imali oko 30.000 maraka, a sada imaju oko 70.000 evra. Oni gađaju na granicu koju građani mogu da podnesu. Ako vi pričate da ćete se boriti protiv korupcije i za bolji standard red je da kažete kako vi živite. ”