Зашто им (не) верујете

Изборна трка је почела.

Млађан Динкић је новинаре позвао у свој стан, скувао им кафу и рекао шта све има. То не спречава радикале да га и даље називају лоповом не нудећи доказе за то, али то не значи да ће се њима веровати мање него Динкићу. Ипак, без обзира на то колико људи верују да су познати политичари сиромашнији од њих, политичари и даље инсистирају на „истини” и утркују се приказујући свој „обичан” живот.

Жарко Кораћ, председник Социјалдемократске уније и психолог по струци, каже да су највећи лопови први пријавили своје имовинско стање. И одмах каже да му се никако не допада позивање у стан, јер људи ипак морају имати мало приватности. „Поред законске контроле имовине, требало би да буде познато и колики порез плаћају људи на положајима. Не мора да се каже ко колико има пара на рачуну али мора да се каже у којој је банци рачун да би надлежни могли да провере. Неки не желе да саопште суму јер се плаше крађе или отмице.”

Најновије пријављивање имовине Кораћ оцењује као класичну демагогију и бацање прашине у очи. „Људи не верују у те податке, мада ће се некима и веровати. Став јавности може бити и површан, али су људи који не верују политичарима, када је имовина у питању, и у праву.”

Кораћ каже да се политичари осећају прозваним и да зато пријављују јавности материјално стање, а „Ако је неко скривао истину, чим не буде на власти вратиће му се као бумеранг”.

Јован Комшић, социолог политике, каже да уз све неверовање, мора да се призна да су политичари у обавези да покажу шта имају и није против тога ни да позивају у кућу. Али, Комшић каже и да грађани имају много разлога да не верују политичарима, јер се 2000. године обећавало да ће бити другачије него деведесетих година. „Последњих година грађани се нису уверили да је то обећање испуњено. То је криза изневерених очекивања, јер ни нове гарнитуре власти нису одолеле искушењима. Они као да су рекли прво нама мора бити много боље да би грађанима било мало боље. То је разлог због кога су се грађани осетили изневереним. После 2004. године рехабилитоване су странке које су биле на силазној путањи и отворен је пут демагогији. У последњој влади суочавали смо се са селективном правдом, јер због тога што су неке странке подржавале владу, неки људи нису доведени пред лице правде. И борба против корупције је селективна, и грађани виде владавину странака уместо владавине закона. Али, и поред тога смо задржали потребу да власт буде у сагласности са законом.”

Комшић каже да политичка предузећа нуде робу са паролом „ми смо поштенији од других” а грађани мисле да ту има нешто иза, нарочито када власт индиректно показује да је незадовољна тиме што се Савет за борбу против корупције меша у свој посао.

„Листа имовине политичара је можда за неверовање, али и то је боље од игнорисања, јер без транспарентности нема демократије. Зато ово треба и позитивно да вреднујемо, јер они желе да победе и оставе утисак, а пријављивање имовине ће постати трајно. Делотворно би било објавити списак људи и странака који су у управним одборима у Србији. То би била анатомија економске и политичке моћи. Али, пријављивање имовине не би требало осудити као предизборну маглу, већ би то њихово такмичење и понуду требало законски подупрети за будућност”, каже Комшић.

Жарко Требјешанин, психолог, каже да неко верује а неко не верује политичарима, али да је најнормалније да они прикажу материјално стање. „Мени не смета то што је неко богат, али грађани можда из прошлих времена имају негативан став према томе, а имају право и да сумњају у изнесене податке. Тим пре што постоји спрега политичара и тајкуна, и што су политичари, нарочито деведесетих година, тајкунима омогућили да се обогате. Тада су се многи обогатили док су грађани живели у беди а неки и буквално умирали.”

Требјешанин каже да је Млађан Динкић направио одличан маркетиншки потез. „Немам ништа против тога. Утисак је добар. Јако је добро и то што су други политичари пријавили имовину, јер ако се касније утврди да су лагали, запечатили су каријеру.”

Психолог каже: „Добро је што ово изазива сумњу, јер су пре неколико година сви имали око 30.000 марака, а сада имају око 70.000 евра. Они гађају на границу коју грађани могу да поднесу. Ако ви причате да ћете се борити против корупције и за бољи стандард ред је да кажете како ви живите. ”