Tomahavk krstari Nedeljkovim kukuruzom

– Čelik je stvarno vrhunskog kvaliteta. Bio sam radoznao, pa sam malo i eksperimentisao. Probao sam da ga otopim, ali je čak i farba bila otporna na vatru. Kopačica je zarđala, jer stoji napolju, a motičicama ništa ne mogu ni kiša, ni sneg. I posle 18 godina su kao i prvog dana – kaže Nedeljko.

Nedeljko kaže da kopačicu često pozajmljuju komšije i rođaci iz drugih sela. Svima je zanimljivo da koriste alatku za čije delove je iskorišćena raketa vredna pola miliona evra.

– U blizini moje kuće iste noći pale su dve takve rakete. Od detonacije zidovi kuće pukli su na nekoliko mesta, a u kupatilu je otpalo nekoliko pločica – seća se ovaj kovač veštih ruku, čije je dvorište puno raznih mašina.

Tu je nemački dreš iz 1936. godine, koji je svojevremeno služio za vršidbu, a pojedini delovi mašine još mogu da se iskoriste. Manji nemački kombajn još uvek je u funkciji.

– Danas je teško da se kupi nova mašina. Pazario sam ih dok se moglo, a srećom umem da ih popravljam i održavam – s ponosom kaže Nedeljko.

Iako ima 71 godinu, ne napušta porodičnu kovačku tradiciju, koju je započeo njegov deda Spasoje, a nastavio otac Živojin. Pored njih je u radionici bio od svoje 12. godine, a kovački ispit položio je 1966.

– Kada te nešto interesuje, nije teško. Mada tada nije bilo ni alata, pa se ručno bušilo, varilo i seklo. Najteže je bilo varenje. Da bi se, na primer, popravila polomljena osovina zaprežnih kola, morao je da se istuče kamen belutak dok ne postane prah, pa da se ugreje da bi spojio deo koji je pukao. Danas autogeni aparat zavari očas posla – veli Nedeljko.

Pošto ni u to vreme nije bilo mnogo kovača, zvali su ga i iz susednih sela. Dnevno je radio po deset pari raonika. Klepao ih je čekićem teškim pet kilograma, a za svaki mu je trebalo najmanje pola sata. Iako je najvažnija tehnika, nije mu bilo lako da po čitav dan udara tako teškim čekićem.

– Sam sam naučio pinterski i stolarski zanat. Morao sam da „kradem“, jer majstori nisu bili voljni da me podučavaju. I kuću sam sam ozidao, uradio stolariju, elektro i vodovodne instalacije. Potkivao sam krave, pekao kreč, vadio kamen iz kamenoloma – seća se Nedeljko.

Za ovog vrednog majstora i danas ima posla. Doduše, mnogo manje. Otkuje pokoji budak, sekiru, naoštri neku poljoprivrednu alatku ili je zavari, nareže navoj. Sa sinom Momčilom, koga je naučio kovačkom zanatu, popravlja poljoprivredne mašine. Ponosan je i na svoje rašljarsko umeće, pa širom Srbije pronalazi najbolje mesto za bunare.