Томахавк крстари Недељковим кукурузом

– Челик је стварно врхунског квалитета. Био сам радознао, па сам мало и експериментисао. Пробао сам да га отопим, али је чак и фарба била отпорна на ватру. Копачица је зарђала, јер стоји напољу, а мотичицама ништа не могу ни киша, ни снег. И после 18 година су као и првог дана – каже Недељко.

Недељко каже да копачицу често позајмљују комшије и рођаци из других села. Свима је занимљиво да користе алатку за чије делове је искоришћена ракета вредна пола милиона евра.

– У близини моје куће исте ноћи пале су две такве ракете. Од детонације зидови куће пукли су на неколико места, а у купатилу је отпало неколико плочица – сећа се овај ковач вештих руку, чије је двориште пуно разних машина.

Ту је немачки дреш из 1936. године, који је својевремено служио за вршидбу, а поједини делови машине још могу да се искористе. Мањи немачки комбајн још увек је у функцији.

– Данас је тешко да се купи нова машина. Пазарио сам их док се могло, а срећом умем да их поправљам и одржавам – с поносом каже Недељко.

Иако има 71 годину, не напушта породичну ковачку традицију, коју је започео његов деда Спасоје, а наставио отац Живојин. Поред њих је у радионици био од своје 12. године, а ковачки испит положио је 1966.

– Када те нешто интересује, није тешко. Мада тада није било ни алата, па се ручно бушило, варило и секло. Најтеже је било варење. Да би се, на пример, поправила поломљена осовина запрежних кола, морао је да се истуче камен белутак док не постане прах, па да се угреје да би спојио део који је пукао. Данас аутогени апарат завари очас посла – вели Недељко.

Пошто ни у то време није било много ковача, звали су га и из суседних села. Дневно је радио по десет пари раоника. Клепао их је чекићем тешким пет килограма, а за сваки му је требало најмање пола сата. Иако је најважнија техника, није му било лако да по читав дан удара тако тешким чекићем.

– Сам сам научио пинтерски и столарски занат. Морао сам да „крадем“, јер мајстори нису били вољни да ме подучавају. И кућу сам сам озидао, урадио столарију, електро и водоводне инсталације. Поткивао сам краве, пекао креч, вадио камен из каменолома – сећа се Недељко.

За овог вредног мајстора и данас има посла. Додуше, много мање. Откује покоји будак, секиру, наоштри неку пољопривредну алатку или је завари, нареже навој. Са сином Момчилом, кога је научио ковачком занату, поправља пољопривредне машине. Поносан је и на своје рашљарско умеће, па широм Србије проналази најбоље место за бунаре.