Bojao sam se slike kad sam bio mali

Ko vas je uveo u život...

Nikad nisam na to pitanje pokušao da odgovorim. Uvek su mi bili zanimljiviji stariji ljudi od mene, jer sam u njima prepoznavao iskustvo života i teško da bih mogao izdvojiti jednu osobu. Bio sam veoma sklon nekoj introspekciji, vezan za prirodu, selo Gorobilje, odakle sam. I taj odnos sa prirodom i to moje čuđenje pred prirodom je nešto što me uvlačilo sve dublje u svet umetnosti. Jer umetnost je imala tu duhovnu komponentu i taj odnos sa prirodom.

... ko u vajarstvo?

Nastavnik poljoprivrede Nikola Mićić u mojoj školi, koji je voleo umetnost. Kasnije sam sreo vajara Velimira Karavelića u čijem ateljeu sam počeo i da radim.

... a ko u slikarstvo?

I dan-danas ja uopšte nisam razdvojio te stvari. Kad sam bio mlad voleo sam da crtam. Voleo sam i skulpturu, a slike sam se pomalo bojao, jer imam jedno oboljenje očiju blisko daltonizmu. Šta ću u slikarstvo kad ne razlikujem boje?! Međutim, sudbina... Završio sam skulpturu na akademiji, ali sam onda počeo da slikam. Potpuno spontano sam prešao iz vajarstva u slikarstvo. Jedan od okidača je bila velika izložba Ticijana koju sam kao student video u Veneciji. Verovatno postoje neki potpuno drugačiji mehanizmi na kojima funkcioniše moj doživljaj boja i slikarstva.

Kad ste prodali prvu sliku?

Ima jedan vrlo zanimljiv fenomen kod prodaje tih umetničkih dela koje pravimo. Svako od nas kao umetnik kad krene da radi ulazi u veoma neizvesnu borbu. Ima neku svoju unutarnju sliku koju želi da pokaže drugom i njemu je ustvari prava nagrada kad to uspe. Novac dođe kao nekakva nagrada na nagradu. Zato se mi uvek pomalo stidimo kad uzimamo novac za svoj posao, jer ja sam već negde nagrađen time što sam uopšte uspeo – što sam taj svoj doživljaj materijalizovao.

Prvi put sam nešto zaradio od umetnosti u srednjoj školi. Karavelić je radio neku bistu, ja sam mu pomagao i onda dobio deo novca od toga. I prvo što sam uradio posle toga pobegao sam iz škole sa svojim drugarom koji je posle bio šumar. Popili smo po tri piva i pojeli jedno pile.

Ko su vam bili primeri za ugled u umetnosti?

U različitim periodima života često su to bili potpuno različiti autori. To čak nije bila samo jedna linija. Kao mlad sam se divio majstorima Renesanse, Rane renesanse, Holandske renesanse. Kako je vreme prolazilo ja sam otkrivao nove i nove autore. Čini mi se da sam vrlo rano našao sebe i bio svestan da me ništa neće učiniti srećnim što nisam ja.

Koju još umetnost volite?

U mom formiranju, na mene su mnogo više od likovne umetnosti uticali književnost i film. Uvek sam otkrivao nove knjige i nove autore. Sve je to na neki način mene učilo i komponovanju slike, kako ću tretirati određene površine, kako ću ih suprotstavljati. Sve te odgovore sam, čini mi se, nalazio u književnosti ili filmu.

Šta svaka vaša slika mora da ima?

Nekad sam u ateljeu postavljao sebi to pitanje gledajući jedno platno. To je najobičnija krpa koju išaramo bojama. I ljudi dolaze u muzeje da gledaju tu krpu. Znači ta šarena krpa mora da ima nešto što nam pruža neke odgovore na neka pitanja koja zajednički postavljamo. Ili što nas ona nešto pita, pokreće na razmišljanje. To mora da je energija, sigurno nije ta šarena krpa. Zašto neke slike ljudi čuvaju, a neke ne žele da imaju? Umetnost je, možda, najuočljiviji spoj duha i materije. Tek kad materijalizujem ideju koju imam i saopštim vam je kroz jezik komunikacije tu nastaje umetnost.

Gde će biti vaša naredna izložba?

U Puli 2. maja, na Dan grada. Tamo postoji Srpski kulturni centar. Direktor Milan Rašula često priređuje i tribine, književne večeri... Izložba nije prodajna. Ja na drugačiji način funkcionišem sa tom prodajom. Meni ljudi dolaze u atelje. I ja sve što radim to je uglavnom već prodato. Tako da kad pravim izložbe ja i nemam šta da prodam – pravim izložbe s već prodatim slikama.

A po povratku iz Pule?

Ovde će 5. maja biti jedna zanimljiva izložba u Domu vojske u Beogradu. Posvećena je našem pesniku i prevodiocu Milanu Komneniću. Biće izloženi autori o kojima je on pisao. Biće i moja slika.

Imate i poziv iz Japana?

Radim jednu veliku sliku i kad je završim biće izložba. Bio sam tamo dva puta, ali sam imao pet-šest izložbi zahvaljujući mojim prijateljima umetnicima iz Japana. Imaju nešto u savremenoj umetnosti što je ovde, bar u našoj zemlji, teško sresti. Oni nemaju te jasne podele. Ima nekoliko mojih kupaca profesionalaca. Mi smo za njih Evropa, a ona im je fascinacija. Na mojim slikama je mnogo lica, što je evropska tradicija, i oni prvo to vide, jer u njihovoj umetnosti nema tako dominantnog prisustva ljudi kao kod mene. I moja starija kćerka Jovana, koja ima 27 godina i na postdiplomskim studijama je u Milanu, polovinom meseca izlagaće u Japanu. Druga, Bojana, ima 25 godina, završila je političke nauke i nema afinitet ka umetnosti. Moja žena, koja je psiholog, i ja nismo ih nešto usmeravali. Kao moj najveći uspeh smatram što u Jovaninim radovima, a ona se sada posvetila metalu, niko ne vidi moj uticaj.