Mi nemamo ludilo zvezda

– Naše pozorište se prostire koliko može. Za takvo stanje nisu krive samo finansije – mislim da postoji zamor od života, od svakidašnjice, sitnih briga: da li ću imati ovo, da li mogu ono. Ambicije su velike jer se pružila velika mogućnost posredstvom filma, televizije i teatra. Tu treba dobro rasporediti snage jer svi traže isto. Talenat je embrion, veliki ulog, a kamate su ono o čemu treba razmišljati. Da li možeš toliko da daš ili ne možeš? Malo se više trošimo na svakidašnjicu, a teatar, uopšte umetnost, traži oslobođenog čoveka od svega toga. Ipak, veliki sam optimista, život treba prihvatiti takav kakav jeste i tu tražiti mogućnosti za nešto lepo – kaže Mira Banjac i dodaje:

– Nije sve ni crno ni ružno, onoliko koliko umeš da daš životu toliko možeš i da tražiš. Jako verujem u mlade generacije koje dolaze. Radila sam puno sa njima, to su vrlo dobra i vaspitana deca, lepog promišljanja o teatru, ali me plaši brzina kojom rade. Oni nemaju vremena da se druže, da se vole, neguju porodicu, jer su raspolućeni. Svakakvi mediji su njima na tacni, samo je pitanje snage koliko će to moći da zadovolje. Veliki  susret televizije i teatra je opasna stvar, u globalu, ne samo kod nas. Zašto?

Zato što je odjednom, podvlači naša sagovornica, televizija poremetila apsolutni zakon teatra, tu kutiju, ta četiri zida. Izašla je u svet i brzo otvorila nove vidike. Kada otvorite takvu prostoriju i kažete: široka kapija, ti poletiš kroz nju. Tu su, shodno okolnostima, bile te male krize, ali još uvek je pozorište ostalo neprikosnovena, čvrsta institucija ove vrste umetnosti.

Miru Banjac koja je svojim junakinjama od Mage, Perse Micić, Anke, strine Cane, preko Marije, Spasenije Pašanović... ostavila neizbrisivi trag u srpskoj kinematografiji danas se pored Milene Dravić smatra najvećom živom filmskom zvezdom na ovim prostorima.

– Nikada kod nas nije bilo velikih zvezda, bilo je odličnih glumaca koji su bili jednostavni ljudi. Mi nemamo to ludilo zvezda jer se kod nas retko koji glumac eksponira. Mira Karanović je u poslednje dve godine jako mnogo zadužila filmsku umetnost. Uradila je značajne stvari i hrabro je iskoračila, ali to nigde nije registrovano kao važno. Sa druge strane, kada jedan sportista uradi tako nešto veliko, to se podigne na nivo.

Mira Banjac je hrabro tokom duge karijere znala da stane iza svojih kolega, nesebično pomažući mladim glumcima, a snagu, spas srpske kulture vidi: samo u čoveku.

– Nikako okretanje novcu, politici, ovome ili onome. Čovek mora uvek biti svestan života i trenutka u kojem živi. Da u tom prostoru traži sebe i da u njemu da najbolje iz sebe. U to jako verujem, optimistički sam raspoložena čak i u ovim godinama – kaže naša sagovornica koja se sa posebnim pijetetom seća svog Ateljea 212, pozorišne kuće u kojoj je ostvarila brojne pozorišne uloge.

– Ateljea 212 danas se manje sećam po anegdotama, a više po tome da je bio jedna porodica u najboljem smislu te reči. Svi smo se toliko dobro poznavali, odlično smo znali koliko ko ima dug i zašto, ko je trenutno u kojem problemu... Uživali smo u našem bifeu u duhovitostima, bilo je glumaca koji su bili beskrajno duhoviti poput Baje Bačića, Zorana Radmilovića, Petra Kralja, a kada u klub uđe Lepi Gaga, eto smeha na pretek. Bio je to skup ne samo glumaca, nego zanimljivih ljudi. Pozorišni repertoari danas su počeli da budu šareni, i to mi se ne dopada. Volela bih da znam, recimo, da postoji jedno veliko pozorište koje neguje klasiku. Kada hoću da vidim pravu veliku klasiku, da znam da ću otići tamo. Zatim, ako hoću da vidim tu uslovno modernu, savremeniju estetiku, da  pouzdano znam u kojem teatru ću zadovoljiti tu svoju potrebu. Očekujem da se to ipak s vremenom složi i razloži.

Mira Banjac ipak, kaže, nikada nije želela da bude upravnica nekog teatra, jer, kaže, ne bi znala da se snađe u toj funkciji.

– Kada mi je bilo predloženo da rukovodim izvesnim teatrom, odgovorila sam da to ne znam da radim. Volela bih da to bude slučaj i sa drugim ljudima. Mladim kolegama bih poručila da raspoređuju svoju snagu na pravi način, da se ne troše na sitne, male nepotrebne stvari nego da umeju da u životu naprave ravnotežu. Da pokušaju da obrazuju sebe, jer ovo je vreme u kojem je bez obrazovanog čoveka u kulturi nezamislivo raditi.

Koliko god se ograđujemo da novac nije bitan, zapravo je jako važan zbog sigurnosti. Recimo, u celoj ovoj našoj politici velikih reformi, ne vidim gde je kultura. Nadam se da će se to promeniti, podvlači Mira Banjac koja sreću nalazi u malim stvarima.

– Jednostavan sam čovek i tako i živim, vrlo sam zadovoljna svojim malim životom. Čuvam svoja prijateljstva, negujem zdravlje koliko mogu, da ne budem nikome na teretu, pripremam sremačke specijalitete, u tome nalazim svoja zadovoljstva – otkriva naša sagovornica.