Ми немамо лудило звезда

– Наше позориште се простире колико може. За такво стање нису криве само финансије – мислим да постоји замор од живота, од свакидашњице, ситних брига: да ли ћу имати ово, да ли могу оно. Амбиције су велике јер се пружила велика могућност посредством филма, телевизије и театра. Ту треба добро распоредити снаге јер сви траже исто. Таленат је ембрион, велики улог, а камате су оно о чему треба размишљати. Да ли можеш толико да даш или не можеш? Мало се више трошимо на свакидашњицу, а театар, уопште уметност, тражи ослобођеног човекa од свега тога. Ипак, велики сам оптимиста, живот треба прихватити такав какав јесте и ту тражити могућности за нешто лепо – каже Мира Бањац и додаје:

– Није све ни црно ни ружно, онолико колико умеш да даш животу толико можеш и да тражиш. Јако верујем у младе генерације које долазе. Радила сам пуно са њима, то су врло добра и васпитана деца, лепог промишљања о театру, али ме плаши брзина којом раде. Они немају времена да се друже, да се воле, негују породицу, јер су располућени. Свакакви медији су њима на тацни, само је питање снаге колико ће то моћи да задовоље. Велики  сусрет телевизије и театра је опасна ствар, у глобалу, не само код нас. Зашто?

Зато што је одједном, подвлачи наша саговорница, телевизија пореметила апсолутни закон театра, ту кутију, та четири зида. Изашла је у свет и брзо отворила нове видике. Када отворите такву просторију и кажете: широка капија, ти полетиш кроз њу. Ту су, сходно околностима, биле те мале кризе, али још увек је позориште остало неприкосновена, чврста институција ове врсте уметности.

Миру Бањац која је својим јунакињама од Маге, Персе Мицић, Анке, стрине Цане, преко Марије, Спасеније Пашановић... оставила неизбрисиви траг у српској кинематографији данас се поред Милене Дравић сматра највећом живом филмском звездом на овим просторима.

– Никада код нас није било великих звезда, било је одличних глумаца који су били једностaвни људи. Ми немамо то лудило звезда јер се код нас ретко који глумац експонира. Мира Карановић је у последње две године јако много задужила филмску уметност. Урадила је значајне ствари и храбро је искорачила, али то нигде није регистровано као важно. Са друге стране, када један спортиста уради тако нешто велико, то се подигне на ниво.

Мира Бањац је храбро током дуге каријере знала да стане иза својих колега, несебично помажући младим глумцима, а снагу, спас српске културе види: само у човеку.

– Никако окретање новцу, политици, овоме или ономе. Човек мора увек бити свестан живота и тренутка у којем живи. Да у том простору тражи себе и да у њему да најбоље из себе. У то јако верујем, оптимистички сам расположена чак и у овим годинама – каже наша саговорница која се са посебним пијететом сећа свог Атељеа 212, позоришне куће у којој је остварила бројне позоришне улоге.

– Атељеа 212 данас се мање сећам по анегдотама, а више по томе да је био једна породица у најбољем смислу те речи. Сви смо се толико добро познавали, одлично смо знали колико ко има дуг и зашто, ко је тренутно у којем проблему... Уживали смо у нашем бифеу у духовитостима, било је глумаца који су били бескрајно духовити попут Баје Бачића, Зорана Радмиловића, Петра Краља, а када у клуб уђе Лепи Гага, ето смеха на претек. Био је то скуп не само глумаца, него занимљивих људи. Позоришни репертоари данас су почели да буду шарени, и то ми се не допада. Волела бих да знам, рецимо, да постоји једно велико позориште које негује класику. Када хоћу да видим праву велику класику, да знам да ћу отићи тамо. Затим, ако хоћу да видим ту условно модерну, савременију естетику, да  поуздано знам у којем театру ћу задовољити ту своју потребу. Очекујем да се то ипак с временом сложи и разложи.

Мира Бањац ипак, каже, никада није желела да буде управница неког театра, јер, каже, не би знала да се снађе у тој функцији.

– Када ми је било предложено да руководим извесним театром, одговорила сам да то не знам да радим. Волела бих да то буде случај и са другим људима. Младим колегама бих поручила да распоређују своју снагу на прави начин, да се не троше на ситне, мале непотребне ствари него да умеју да у животу направе равнотежу. Да покушају да образују себе, јер ово је време у којем је без образованог човека у култури незамисливо радити.

Колико год се ограђујемо да новац није битан, заправо је јако важан због сигурности. Рецимо, у целој овој нашој политици великих реформи, не видим где је култура. Надам се да ће се то променити, подвлачи Мира Бањац која срећу налази у малим стварима.

– Једноставан сам човек и тако и живим, врло сам задовољна својим малим животом. Чувам своја пријатељства, негујем здравље колико могу, да не будем никоме на терету, припремам сремачке специјалитете, у томе налазим своја задовољства – открива наша саговорница.