Obrazovanjem nacije do preporoda

Velelepne građevine nekadašnje korejske aristokratije okružene su modernim oblakoderima od stakla i čelika. Baš poput omladine u narodnim nošnjama koja se slika najmodernijim telefonima i arhitektonski miks na prvi pogled predstavlja neobično spajanje tradicionalnog i modernog, toliko omiljenog u ovom delu sveta.

Svakodnevica korejske omladine nije, međutim, uvek tako bezbrižna kao ovog sunčanog dana u Seulu. Izlet u carsku palatu je pre izuzetak, jer po nekim procenama mladi Korejci i Korejke ulažu mnogo više truda i vremena za rad na svom obrazovanju nego njihovi vršnjaci širom sveta. „Koreja nema mnogo prirodnih resursa, nemamo puno obradive zemlje i jedina sirovina na koju možemo da računamo jesu naši ljudi. Zato ako bilo ko želi da uspe, mora da pruži svoj maksimum”, objašnjavaju domaćini.

U Južnoj Koreji se kult obrazovanja oseća na svakom koraku. Mladi odlično govore strane jezike, obišli su svet i sanjaju da jednog dana školovanje nastave na nekom od elitnih svetskih univerziteta, po mogućstvu američkih. Proglašavanje obrazovanja građana nacionalnim prioritetom dovelo je do modernizacije zemlje koja je za tri decenije prevalila put od ruralne, zaostale sredine do ekonomskog džina. Ipak, bilo bi potpuno nezamislivo sprovesti ovakav socijalni inženjering bez političke podrške, čiji je krajnji cilj bilo izvlačenje zemlje iz siromaštva. Kako za „Politiku” objašnjava dr Bangran Rju, potpredsednica Korejskog instituta za razvoj obrazovanja (KEDI), koji važi za ključnu instituciju za unapređivanje ovdašnjeg obrazovnog sistema, Južna Koreja za svoju ekonomsku ekspanziju najviše ima da zahvali obrazovanoj i motivisanoj radnoj snazi.

„Obrazovni sistem je strateški razvijan na osnovu postepenog pristupa po principu ’korak po korak’. To u praksi znači da se svi državni resursi najpre bili upregnuti za razvoj sistema osnovnog, zatim srednjeg i na kraju visokog i trajnog sistema obrazovanja”, ističe dr Rju dok s ponosom navodi da se galopirajući ekonomski uspon zemlje često naziva „čudom sa reke Han”.

„Vlada se početkom šezdesetih godina prošlog veka usredsredila na proširenje i unapređenje osnovnog školstva, da bi se na razvoj srednjoškolskog obrazovanja usmerila najviše sedamdesetih i osamdesetih. Posle osamdesetih, glavni prioritet korejske vlade postali si visoko obrazovanje kao i neprestano obrazovanje koje traje celog života.”

Naravno, insistiranje na prvoklasnom obrazovanju i te kako košta, a ovdašnja državna izdvajanja za nauku i obrazovanje tradicionalno se nalaze u samom svetskom vrhu.

„Statistika pokazuje da se za nauku izdvaja 5,9 bruto društvenog proizvoda zemlje (BDP). U ovaj iznos su uključeni svi nivoi obrazovanja od osnovnog do visokog. Izdvajanja za osnovne i srednjoškolsko obrazovanje su 3,6 posto BDP, a za visoko 2,3 odsto. Prosečno investiranje u obrazovanje u zemljama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) je 5,2 odsto tako da je Južna Koreja iznad tog iznosa, naročito kada je reč o visokom školstvu”, objašnjava potpredsednica KEDI-ja.

Put do ovog nivoa nije međutim bio nimalo lak, ni na individualnom, kao niti na društvenom planu. Globalno su poznate priče koje se ispredaju oko svojevrsnog „dana D” korejskog školstva, dana kada srednjoškolci polažu prijemne ispite za fakultete.

Vreme tada doslovce stane i ovdašnji gradovi izgledaju kao da je upravo proglašeno vanredno stanje ili je izvršen državni udar. Specijalne policijske jedinice na ulicama omogućavaju brži prolaz vozila sa đacima kroz grad, na aerodromima se menja raspored letova.

Za vreme polaganja ispita iz engleskog jezika u koji je uključeno slušanje i razumevanje audio sadržaja – obustavlja se poletanje aviona… Kolektivni trans u koji nacija upadne tog dana ipak se najvećim intenzitetom prelama na mladima, a pritisak ponekad ume da bude prejak.

Statistički nalazi pokazuju da korejski tinejdžeri provode verovatno najviše sati u učenju u odnosu na svoje vršnjake u drugim delovima sveta.

Osim redovne škole, većina u 12 godina redovnog osnovnog i srednjeg obrazovanja pohađa i intenzivnu dodatnu nastavu, a sve sa jednim ciljem – što bolje se pripremili za prijemni ispit. Konkurencija je ogromna i često minimalni procenti na testu odlučuju ko će uspeti da se dokopa željenog indeksa.

Od fakulteta koji se upiše, uostalom, u velikoj meri zavisi karijera, a posledično i kvalitet života mladih Korejaca.

„San mi je da posle osnovnih studija upišem master studije u Americi. Nadam se na nekom od fakulteta iz Lige bršljana. Čini mi se da već mnogo radim na sebi, ali konkurencija je tolika da nikad nije dovoljno”, objašnjava jedna tinejdžerka u dvorištu seulske carske palate. Samo trenutak pre nego što će napraviti još jedan selfi za društvene mreže.

Bez društvenih nauka ne može

Potpredsednica KEDI-ja kaže da je i Južna Koreja postala žrtva globalnog trenda da se smanjuju budžeti za društvene nauke. „Tako smo došli u situaciju da je na svim univerzitetima u gradu Busanu samo na jednom mestu bilo moguće studirati filozofiju”, kaže dr Bangran Rju za „Politiku”.

Ističe međutim još jedan trend. Naime, suzbijanjem društvenih nauka primećen je porast društvenih poremećaja kao što je masovno otuđivanje, rast samoubistava i nasilja.

„Zato je država odlučila da podrži obnovu obrazovanja iz oblasti društvenih nauka. Prema planu koje je Ministarstvo obrazovanja predstavilo ove godine vlada planira da primeni strategiju sistemskog i trajnog investiranja u društvene nauke. Za promovisanje katedri za društvene nauke na ovdašnjim univerzitetima vlada je pokrenula projekat u koji je uključeno 19 visokoškolskih ustanova. One će dobiti finansijsku pomoć u rasponu od 100.000 do 300.000 američkih dolara, a u roku od naredne tri godine obavezni su da sprovedu obnovu departmana za obrazovanje stručnjaka iz oblasti društvenih nauka.”