Образовањем нације до препорода

Велелепне грађевине некадашње корејске аристократије окружене су модерним облакодерима од стакла и челика. Баш попут омладине у народним ношњама која се слика најмодернијим телефонима и архитектонски микс на први поглед представља необично спајање традиционалног и модерног, толико омиљеног у овом делу света.

Свакодневица корејске омладине није, међутим, увек тако безбрижна као овог сунчаног дана у Сеулу. Излет у царску палату је пре изузетак, јер по неким проценама млади Корејци и Корејке улажу много више труда и времена за рад на свом образовању него њихови вршњаци широм света. „Кореја нема много природних ресурса, немамо пуно обрадиве земље и једина сировина на коју можемо да рачунамо јесу наши људи. Зато ако било ко жели да успе, мора да пружи свој максимум”, објашњавају домаћини.

У Јужној Кореји се култ образовања осећа на сваком кораку. Млади одлично говоре стране језике, обишли су свет и сањају да једног дана школовање наставе на неком од елитних светских универзитета, по могућству америчких. Проглашавање образовања грађана националним приоритетом довело је до модернизације земље која је за три деценије превалила пут од руралне, заостале средине до економског џина. Ипак, било би потпуно незамисливо спровести овакав социјални инжењеринг без политичке подршке, чији је крајњи циљ било извлачење земље из сиромаштва. Како за „Политику” објашњава др Бангран Рју, потпредседница Корејског института за развој образовања (КЕДИ), који важи за кључну институцију за унапређивање овдашњег образовног система, Јужна Кореја за своју економску експанзију највише има да захвали образованој и мотивисаној радној снази.

„Образовни систем је стратешки развијан на основу постепеног приступа по принципу ’корак по корак’. То у пракси значи да се сви државни ресурси најпре били упрегнути за развој система основног, затим средњег и на крају високог и трајног система образовања”, истиче др Рју док с поносом наводи да се галопирајући економски успон земље често назива „чудом са реке Хан”.

„Влада се почетком шездесетих година прошлог века усредсредила на проширење и унапређење основног школства, да би се на развој средњошколског образовања усмерила највише седамдесетих и осамдесетих. После осамдесетих, главни приоритет корејске владе постали си високо образовање као и непрестано образовање које траје целог живота.”

Наравно, инсистирање на првокласном образовању и те како кошта, а овдашња државна издвајања за науку и образовање традиционално се налазе у самом светском врху.

„Статистика показује да се за науку издваја 5,9 бруто друштвеног производа земље (БДП). У овај износ су укључени сви нивои образовања од основног до високог. Издвајања за основне и средњошколско образовање су 3,6 посто БДП, а за високо 2,3 одсто. Просечно инвестирање у образовање у земљама Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) је 5,2 одсто тако да је Јужна Кореја изнад тог износа, нарочито када је реч о високом школству”, објашњава потпредседница КЕДИ-ја.

Пут до овог нивоа није међутим био нимало лак, ни на индивидуалном, као нити на друштвеном плану. Глобално су познате приче које се испредају око својеврсног „дана Д” корејског школства, дана када средњошколци полажу пријемне испите за факултете.

Време тада дословце стане и овдашњи градови изгледају као да је управо проглашено ванредно стање или је извршен државни удар. Специјалне полицијске јединице на улицама омогућавају бржи пролаз возила са ђацима кроз град, на аеродромима се мења распоред летова.

За време полагања испита из енглеског језика у који је укључено слушање и разумевање аудио садржаја – обуставља се полетање авиона… Колективни транс у који нација упадне тог дана ипак се највећим интензитетом прелама на младима, а притисак понекад уме да буде прејак.

Статистички налази показују да корејски тинејџери проводе вероватно највише сати у учењу у односу на своје вршњаке у другим деловима света.

Осим редовне школе, већина у 12 година редовног основног и средњег образовања похађа и интензивну додатну наставу, а све са једним циљем – што боље се припремили за пријемни испит. Конкуренција је огромна и често минимални проценти на тесту одлучују ко ће успети да се докопа жељеног индекса.

Од факултета који се упише, уосталом, у великој мери зависи каријера, а последично и квалитет живота младих Корејаца.

„Сан ми је да после основних студија упишем мастер студије у Америци. Надам се на неком од факултета из Лиге бршљана. Чини ми се да већ много радим на себи, али конкуренција је толика да никад није довољно”, објашњава једна тинејџерка у дворишту сеулске царске палате. Само тренутак пре него што ће направити још један селфи за друштвене мреже.

Без друштвених наука не може

Потпредседница КЕДИ-ја каже да је и Јужна Кореја постала жртва глобалног тренда да се смањују буџети за друштвене науке. „Тако смо дошли у ситуацију да је на свим универзитетима у граду Бусану само на једном месту било могуће студирати филозофију”, каже др Бангран Рју за „Политику”.

Истиче међутим још један тренд. Наиме, сузбијањем друштвених наука примећен је пораст друштвених поремећаја као што је масовно отуђивање, раст самоубистава и насиља.

„Зато је држава одлучила да подржи обнову образовања из области друштвених наука. Према плану које је Министарство образовања представило ове године влада планира да примени стратегију системског и трајног инвестирања у друштвене науке. За промовисање катедри за друштвене науке на овдашњим универзитетима влада је покренула пројекат у који је укључено 19 високошколских установа. Оне ће добити финансијску помоћ у распону од 100.000 до 300.000 америчких долара, а у року од наредне три године обавезни су да спроведу обнову департмана за образовање стручњака из области друштвених наука.”