Dobri ljudi kupili kuću za Georgija

On je punu 51 godinu, od 1964. do 4. juna 2015. bio nastojatelj manastira Blagoveštenje na Kablaru više Ovčar Banje, i tada je razrešen jer se nije povinovao odluci vladike žičkog Justina da u manastiru ne može više boraviti niko od gostiju ili pomoćnog osoblja.

On je predstavnike eparhije molio da se dozvoli ostanak monahinji Fevroniji i manastirskim pomoćnicama, ali mu je odgovoreno da je monahinja raščinjena, da to ne dolazi u obzir i da se vladičanska mora poštovati. To starom igumanu ne bude pravo, pa posle sedam decenija danonoćnog molitvanja napusti bogomolju i potraži privatni konak.

Jedno vreme bio je u Nišu, kod prijatelja, a onda ga je Bog pogledao. Porodica Kuburović rodom sa Zlatibora, koja živi u Holandiji, kupila je jednu prizemljušu u Junkovcu kod Topole sa 20 ari okućnice i ustupila Georgiju za život, moleći ga da pažnju primi. Pored njega, u obitelji su sada raščinjena kaluđerica Fevronija (Marija Mirković) i iskušenica Stanimirka Peruničić, gaje zeleniš u baštici i ispomažu se sa 20.000 dinara igumanove penzije.

Fevroniji je bilo zamereno da se mnogo vezala za igumana u Blagoveštenju, a ona nam kaže:

– Uvek sam želela da budem jedan običan, jednostavan i prost čovek, u službi Bogu i svom rodu. Trideset od svojih 50 godina godina živela sam u manastiru, srcem i dušom, zavetovala sam se da ću gledati i slušati igumana. I da se opet rodim, opet bih istim putem krenula. Oni su mene zvali na sud i raščinili po njihovom, ali ja nisam dala zavet ljudima nego Bogu. On sve zna. Taj predmet ostavila sam zatvorenim za zemaljski sud i pred Bogom ćemo reći sve. I, evo, uspeli smo da se snađemo uz pomoć dobrih ljudi koji nisu ni znali ko smo mi, niti mi ko su oni. Čuli su za nas, molili su da pomoć primimo.

Jedna mala odaja u njihovom bivaku uređena je za molitve, a u zastakljenom predsoblju je trpezarijski sto. Na njega su domaćini izneli sve što se u frižideru zateklo, a Fevronija i Stanimirka su ostale da nas dvore.

Iguman je vičan besedništvu i uvek ima neku pamtljivu zgodu. Iako se družimo i razgovaramo 35 godina, pri ovom susretu ispričao nam je dve nove, dosad nezabeležene.

– Jednom u Blagoveštenju sednemo za trpezu Njegova svetost Pavle, vladika šabački Jovan Velimirović, inače sinovac Nikolajev, i Simo, teolog iz Studenice. Pavle jede ribu, a nas trojica dvisku, koju je Jovan doneo u kolima, neko mu priložio. Kažem Jovanu: „Preosvećeni, dobro je ovo pečenje”. „Dobro, dobro”, uzvrati mi. Opet ja: „Ali, teško se guta, suvoparno je”. Na to se uključi patrijarh Pavle: „Sad ćete vi postati mučenici jedući to suvoparno pečenje”, pa dozva monahinju i reče joj: „Melanija, donesider im vina”.

Georgije je imao običaj da u Ovčar Banji sedne na voz i ode u Crnu Goru, kod svog prijatelja Mardarija Šišovića (1919–2006), koji je četiri decenije bio na čelu manastira Reževići, kod Petrovca.

– Priča mi, tako, jednom Mardarije da je pešačio nekim poslom i u kršu pored puta video uginulo magare. Svrati u prvu policijsku stanicu i kaže šta je spazio, te zamoli policajca ne bi li javio nekome da se to ukloni. A policajac kaže: „Pope, jesi li ga opojao?” Mardarije vidi da ovaj tera šegu, pa mu vrati milo za drago: „Nisam stigao, morao sam prvo da dođem ovde u stanicu i obavestim njegovu rodbinu da se upokojio”.