Govorio je u poslovicama

Čak i ja, kao dete komunizma, znam da su slavski dani dani slavlja i radosti, a ne dosade i dokolice. Ali pamtim i da mi je pokojni Radovan Bigović, genijalni profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, rekao da je manjina Srba na svetosavskom putu a da su ovi što se busaju u prsa u suštini pagani. Ipak, tvrdio je da duhovna i egzistencijalna filosofija Svetog Save – pretrajava.

***

A onda sam se sa izvora i sam napio:

U drugoj polovini devedesetih dva puta me je primio Patrijarh Pavle. Sećam se kako sam bio ponosan i počastvovan kada su mi iz Patrijaršije poručili da Patrijarh želi da me vidi i zahvali mi zbog emitovanja serijala o pravoslavlju na TV Politika čiji sam glavni i odgovorni urednik bio od sredine 1996. do petog oktobra 2000. godine. Drugi put primljen sam povodom godišnjice „Politikine” kuće.

A baš na Svete Vrače, na moju slavu, preminuo je čovek koga kao da sada vidim kako laganim korakom ulazi u prostoriju u kojoj ćemo razgovarati. Ostali smo sami i mene je neka lagana, prijatna jeza, neki talas razdraganosti obuzeo kada su reči potekle.

Pokušaću da rekonstruišem neke detalje tih susreta, trudeći se da ne budem patetičan a da, opet, pokušam da dočaram te fluide koji su me obuzeli, koje kao i sada, dok se prisećam, osećam.

Nismo pili ni vodu, ni kafu, a čim smo seli shvatio sam koliko bi bilo glupo da izvadim diktafon. Nisam otvorio ni notes. Smestio sam se udobno i sećam se da sam izgubio pojam o vremenu.

Kada sam izašao nisam znao koliko sam vremena proveo u najboljem društvu u svom životu.

Patrijarh Pavle je govorio sporo, naglašavajući reči. Bio je veoma pribran, tiho je pričao i ja sam pažljivo slušao.

Svaka reč je imala neko šire značenje.

Govorio je u poslovicama iako bi neuki slušalac tu video samo opšta mesta.

Patrijarh mi je zahvalio zbog serijala o pravoslavlju koji je završen tih dana posle višemesečnog prikazivanja. Rekao je da je to pravi način da se afirmišu pravoslavne vrednosti, pohvalio je scenario, pristup i značaj, rekavši da ne gleda televiziju, odnosno da to čini veoma veoma retko, ali da je sada bilo razloga za to.

Rekao sam da kao glavni urednik vodim računa šta prikazuje TV Politika vezano za duhovni život, za pravoslavlje, za Kosovo i ratove te da se trudim da to radim u duhu „Politikine”, tada srpske kuće.

Međutim, rekao sam i da takva uređivačka politika ima svoje protivnike i da je u nekim novinama napisan optužujući komentar protiv mene lično i protiv „Politike” zato što je po oceni autora serijal o pravoslavlju bio nekritički, jednostran i dogmatski.

Takođe je na jednoj televiziji emitovan prilog protiv navodno velikosrpske politike „Politike” a autor se upitao šta sada znači taj serijal, u koje svrhe je emitovan, da li na nešto poziva i slično.

Patrijarh je rekao da on tu vidi samo korist za narod i ništa drugo, ponovivši svoje poznate stavove o „velikoj Srbiji” i „maloj Srbiji” strogo odvojivši borbu srpskog naroda od zločina koje su počinili neki pripadnici tog naroda.

Govorio je o ratu kao velikom zlu, naglasio je svoju veliku zabrinutost zbog događaja na Kosovu.

Miloševića nije pominjao, a istina je da ga o aktuelnoj vlasti ja nisam ništa ni pitao. Ali sve što je rekao, sve što je hteo da kaže o tom trenutku, a i o budućnosti Srbije za koju je bio zabrinut, on je rekao i to uvek u jednom prenesenom značenju, rečenicama u kojima je anticipirao budućnost i upozoravao na ono što će ona doneti.

Neke stavove iz ova dva susreta s Patrijarhom kasnije sam prepoznavao i u razgovorima s crkvenim velikodostojnicima. I tada sam bio veoma zadovoljan jer sam video da Patrijarha Pavla narod obožava, da ga sveštenstvo poštuje i voli, a njegove reči usvaja i dalje propoveda.

Tako, recimo, Patrijarh je tada govorio da Crkva poziva u zajednicu. I da daje prostora različitim pojedincima, različitim narodima te da Crkva ima veliku ulogu: da spaja a ne da deli ljude!

Izričit je bio Patrijarh da Srpska pravoslavna crkva ne sme da bude politička sila.

„Njena najveća moć proizlazi iz njene političke nemoći”, rekao je tada.

Kada pokušavam da sažmem ove razgovore u tekst koji bi trebalo da odrazi poruke ovog susreta, bar kako sam ih ja video i doživeo, pojavljuju mi se, prisećam se se Patrijarhovih reči o jevanđelskim načelima Srpske pravoslavne crkve za sva vremena, o činjenicama da će naša crkva i dalje, kao i kroz istoriju, biti napadana i osporavana. Pa i sada, upozorio je, Crkvu optužuju da je pokretač srpskog nacionalizma. To ga je jako ljutilo jer je i sam uporno besedio da je nacionalizam suprotan suštini Crkve...

Ništa meni Patrijarh nije rekao što već nije rekao.

Njegove brige su poznate: „Ljudi, narod, Srbi u vekovnoj borbi, iskušenja koja tu borbu prate...”

I njegova želja je poznata: ... a ostati čovek!