Говорио је у пословицама

Чак и ја, као дете комунизма, знам да су славски дани дани славља и радости, а не досаде и доколице. Али памтим и да ми је покојни Радован Биговић, генијални професор Богословског факултета у Београду, рекао да је мањина Срба на светосавском путу а да су ови што се бусају у прса у суштини пагани. Ипак, тврдио је да духовна и егзистенцијална философија Светог Саве – претрајава.

***

А онда сам се са извора и сам напио:

У другој половини деведесетих два пута ме је примио Патријарх Павле. Сећам се како сам био поносан и почаствован када су ми из Патријаршије поручили да Патријарх жели да ме види и захвали ми због емитовања серијала о православљу на ТВ Политика чији сам главни и одговорни уредник био од средине 1996. до петог октобра 2000. године. Други пут примљен сам поводом годишњице „Политикине” куће.

А баш на Свете Враче, на моју славу, преминуо је човек кога као да сада видим како лаганим кораком улази у просторију у којој ћемо разговарати. Остали смо сами и мене је нека лагана, пријатна језа, неки талас раздраганости обузео када су речи потекле.

Покушаћу да реконструишем неке детаље тих сусрета, трудећи се да не будем патетичан а да, опет, покушам да дочарам те флуиде који су ме обузели, које као и сада, док се присећам, осећам.

Нисмо пили ни воду, ни кафу, а чим смо сели схватио сам колико би било глупо да извадим диктафон. Нисам отворио ни нотес. Сместио сам се удобно и сећам се да сам изгубио појам о времену.

Када сам изашао нисам знао колико сам времена провео у најбољем друштву у свом животу.

Патријарх Павле је говорио споро, наглашавајући речи. Био је веома прибран, тихо је причао и ја сам пажљиво слушао.

Свака реч је имала неко шире значење.

Говорио је у пословицама иако би неуки слушалац ту видео само општа места.

Патријарх ми је захвалио због серијала о православљу који је завршен тих дана после вишемесечног приказивања. Рекао је да је то прави начин да се афирмишу православне вредности, похвалио је сценарио, приступ и значај, рекавши да не гледа телевизију, односно да то чини веома веома ретко, али да је сада било разлога за то.

Рекао сам да као главни уредник водим рачуна шта приказује ТВ Политика везано за духовни живот, за православље, за Косово и ратове те да се трудим да то радим у духу „Политикине”, тада српске куће.

Међутим, рекао сам и да таква уређивачка политика има своје противнике и да је у неким новинама написан оптужујући коментар против мене лично и против „Политике” зато што је по оцени аутора серијал о православљу био некритички, једностран и догматски.

Такође је на једној телевизији емитован прилог против наводно великосрпске политике „Политике” а аутор се упитао шта сада значи тај серијал, у које сврхе је емитован, да ли на нешто позива и слично.

Патријарх је рекао да он ту види само корист за народ и ништа друго, поновивши своје познате ставове о „великој Србији” и „малој Србији” строго одвојивши борбу српског народа од злочина које су починили неки припадници тог народа.

Говорио је о рату као великом злу, нагласио је своју велику забринутост због догађаја на Косову.

Милошевића није помињао, а истина је да га о актуелној власти ја нисам ништа ни питао. Али све што је рекао, све што је хтео да каже о том тренутку, а и о будућности Србије за коју је био забринут, он је рекао и то увек у једном пренесеном значењу, реченицама у којима је антиципирао будућност и упозоравао на оно што ће она донети.

Неке ставове из ова два сусрета с Патријархом касније сам препознавао и у разговорима с црквеним великодостојницима. И тада сам био веома задовољан јер сам видео да Патријарха Павла народ обожава, да га свештенство поштује и воли, а његове речи усваја и даље проповеда.

Тако, рецимо, Патријарх је тада говорио да Црква позива у заједницу. И да даје простора различитим појединцима, различитим народима те да Црква има велику улогу: да спаја а не да дели људе!

Изричит је био Патријарх да Српска православна црква не сме да буде политичка сила.

„Њена највећа моћ произлази из њене политичке немоћи”, рекао је тада.

Када покушавам да сажмем ове разговоре у текст који би требало да одрази поруке овог сусрета, бар како сам их ја видео и доживео, појављују ми се, присећам се се Патријархових речи о јеванђелским начелима Српске православне цркве за сва времена, о чињеницама да ће наша црква и даље, као и кроз историју, бити нападана и оспоравана. Па и сада, упозорио је, Цркву оптужују да је покретач српског национализма. То га је јако љутило јер је и сам упорно беседио да је национализам супротан суштини Цркве...

Ништа мени Патријарх није рекао што већ није рекао.

Његове бриге су познате: „Људи, народ, Срби у вековној борби, искушења која ту борбу прате...”

И његова жеља је позната: ... а остати човек!