Pet stubova kulturne politike

Prva se odnosi na redefinisanje prioritetnih ciljeva. Podržavajući inicijative kratkog trajanja i favorizujući trenutne komunikacije, kulturna politika izgubila je svoj kapacitet da napravi jasne izbore i opredeli se za dugotrajne prioritete.

Druga osa delovanja odnosi se na modernizaciju strukture ministarstva: ona pretpostavlja ozbiljnu decentralizaciju i prenošenje određenih prerogativa na lokalne kolektive kao i veću samostalnost velikih (nacionalnih) institucija kulture što bi omogućilo Ministarstvu kulture da se usmeri na akcije od nacionalnog interesa i na ulogu strateške orijentacije.

Naravno, veća pravna i finansijska samostalnost data velikim institucijama kulture podrazumeva da one deluju u okviru definisane višegodišnje orijentacije Ministarstva i da poseduju i pokazuju veliku odgovornost u raspolaganju budžetskim i ljudskim sredstvima koje im je poverilo Ministarstvo.

Moć imenovanja kadrova je za svako ministarstvo osnovna poluga ostvarenja vlastite politike i određuje njenu fizionomiju. Imenovanje čelnih ljudi u institucijama u centru su interesovanja same kulture i monopolizuju medijsku pažnju. Upravo zato treba dobro razmotriti način imenovanja i odrediti se između mogućnosti da se ti izbori vrše u odnosu na profil kandidata ili na osnovu predloženih projekata.

Ankete pokazuju da su televizija, radio, video-igre i internet uvećali broj onih koji ih prate, da su posete bioskopskim salama, muzejima i izložbama opale; posete pozorištima postale su privilegija manjine. U sociološkom pogledu uvećava se socijalna i geografska nejednakost u pristupu kulturi. Korisnici kulturnih ponuda su, pre svega, stanovnici centara velikih gradova i kategorije onih koji su društveno i profesionalno uspešniji. I konačno pokazalo se da kulturna ponuda, ma kako kvalitetna bila, ne uzrokuje automatski odgovor publike.

Otuda mislim da bi u Ministarstvu kulture morao da postoji sektor koji bi se bavio publikom, čiji zadaci bi bili da se skrene pažnja na kulturu, da se osvesti potreba za njom, da se istakne lepo u kulturi, pruži onaj preko potreban drugi pogled. Jer kako kaže Isidora Sekulić, „kulturni dodiri sreća su ljudi”.

Ministri kulture i obrazovanja morali bi stoga zajedno da kreiraju ambiciozan plan za umetnost i kulturu u školskim programima , čime bi škola postala centralno mesto ranog susreta sa kulturnim delima i način formiranja budućih korisnika kulture.

Kulturna dobra nisu kao sva ostala dobra i ona moraju da izbegnu pravila tržišta. Ona opravdavaju svojom prirodom intervenciju države u polje kulture: jedinstvena cena knjiga, sistem finansiranja kinematografije, kvota u distribuciji domaćih i stranih filmova: zaštita različitosti stvaralaštva i difuzije od zakona tržišta. Ta politika ima naravno cenu, ali bi uspeh bio neupitan.

Stoga ministarstvo treba da ohrabruje privatne inicijative, kreiranje fondacija, donacije, kao i posebne finansijske olakšice kod ulaganja u kulturna dobra.

Treću osu delovanja treba videti u poboljšanju instrumenata promocije stvaralaštva na međunarodnom planu. Naime, Ministarstvo kulture treba da podrži projekte koji komuniciraju sa onim što se dešava u svetu i da poveća  prisustvo i vidljivost svojih velikih institucija u svetu. Učestvovanje u svetskoj kulturi, poređenje sa svetskim tokovima podići će kriterijume i stvaraoca i publike.

Treba ohrabrivati naše umetnike da putuju, da napuste relativni komfor koji ih održava unutar institucija u Srbiji. U tom smislu, Ministarstvo treba da stimuliše pojavu novih talenata i umetničkih inovacija, ohrabruje istraživanja koja bi se bavila originalnim modelima interakcije. Da ministarstvo postane centar imaginacije, eksperimentisanja i ohrabrivanja novih projekata.

Da rezimiram: istorijsko nasleđe staviti u centar preokupacija i ministarstva i države projektovano na više godina. U domenu stvaralaštva intervenisati tamo gde ni lokalne zajednice ni tržište ne deluju; opredeliti se za direktnije subvencije i otkupe umetničkih dela.

Kad je reč o demokratizaciji kulture mislim da mora da se poboljša kvalitet obrazovanja iz umetnosti, da se da podrška umetničkom obrazovanju izvan škole, u slobodno vreme, i da se stimulišu projekti koji se odnose na gradske četvrti. Danas se odnos centra i predgrađa dramatično menja, pa time i naš odnos prema ovim podelama.

Četvrti predlog tiče se dodatnih načina finansiranja kulture. Finansiranje iz igara na sreću, kao u mnogim evropskim zemljama; finansiranje kinematografije kroz modele poput onih u regionu i naravno zakonska regulativa koja bi predvidela ove načine finansiranja. To bi omogućilo ministarstvu da se vrati institucionalnom načinu finansiranja, a da se finansiranje posebnih projekata veže za ovako ostvarena sredstva.

I konačno, kao peti prostor delovanja, ali veoma važan, vidim napor da se kultura upiše u srce političkih projekata vlade, što zahteva mobilizaciju celokupne kulture i njenih stvaralaca. Da bi ministarstvo moglo da uveća svoje budžete i da ostvari direktan kontakt sa stvaraocima u realizaciji svoje misije, neophodni su vizija, empatija i trajanje, vreme da se započeto realizuje i velika podrška samog resora.

Naravno, sve to podrazumeva pre svega novu kulturu dijaloga, dijaloga izvan sukobljenih diskursa. Neka vrsta pregovaranja o vrednostima koje treba uspostaviti, održavati, deliti.

Danas u debatama preovladava emocija nad razumevanjem, moral nad analizom, neodređenost nad teorijom, čime i sama kultura gubi svoju emancipatorsku ulogu. Mislim da Ministarstvo može da bude to mesto sa kojeg se iniciraju kulturni dijalozi.

Ministar kulture od 1994. do 1998. i dekan Fakulteta za medije i komunikacije Singidunum