Advokat zaljubljen u kitove

Ovim dobrodušnim sisarima Mihajlo je opčinjen još od detinjstva. Kako bi ih najzad osmotrio izbliza, pre deset godina se uputio na Mingan ajlend u Kanadi. Od tada se još više zaljubio u kitove i počeo da putuje i po drugim egzotičnim tačkama planete – poput Azorskih ostrva, Meksika i Dominikanske Republike – ne bi li ih gledao „u krupnom planu”.

A sve je počelo kad je pre jedne decenije, posredstvom interneta, u želji da zadovolji svoj poriv, Mihajlo doznao za englesku organizaciju koja je u ponudi imala razgledanje kitova.

„Posredstvom te agencije, moj sin i ja smo otputovali u Kanadu i tamo upoznali britanskog biologa Ričarda Sirsa, koji već četiri decenije proučava ove sisare i rukovodi istraživačkim centrom za kitove na Mingan ajlendu. S njim smo boravili na severu Kanade, u zalivu Sent Lorens Estuari, gde su nas Ričardove kolege biolozi čamcima vodili u razgledanje kitova”, objašnjava Prica.

I nagledali su ih se, posebno grbavih kitova.

„Onih što iskaču iz mirne vode kao rakete i dugački su od 16 do 20 metara”, slikovito kaže Mihajlo. Ali, ostao je uskraćen za bliski susret koji je najviše priželjkivao – onaj s plavim kitom. Pripadnika te ugrožene vrste, kô za inat, te sezone nije bilo na vidiku.

„Plavi kit je najveće živo biće koje je ikada živelo na Zemlji. Veći je čak i od dinosaurusa. Najveći ikad izmeren bio je dugačak 33 metra i imao je 200 tona, ali to su mahom kitovi s Antarktika koji su maltene izlovljeni. Sad je prosečni plavi kit dugačak 25 metara i težak možda 80 tona. Oni koji danas brinu o njima, poput Ričarda, prate njihovo stanje i identifikuju ih preko šara na leđnom peraju koje su jedinstvene kod svakog plavog kita ponaosob, kao otisak prstiju kod ljudi”, kaže on.

Zahvaljujući Ričardu, koji je postao redovni saputnik Mihajla i njegovog sina, nepravda je ispravljena na prvom narednom putovanju, u mestu Loreto u Kalifornijskom zalivu u Meksiku. Odatle su čamcima isplovljavali u daljinu Tihog okeana, koji je, srećom, te dve nedelje njihovog boravka bio proziran kao staklo.

„Tada smo najzad videli plavog kita, možda i stotinak njih, kao i gomilu ulješura i grbavih i sivih kitova”, objašnjava Prica.

Put ga je potom vodio na Azorska ostrva u Atlantskom okeanu, koja pripadaju Portugaliji a značajna su zbog odlike kitova da migriraju preko godine.

„Oni su leti u hladnim morima, a zimi idu u topla. I obavezno u toj selidbi zastanu kod Azorskih ostrva koja su vulkanskog porekla i voda oko njih je uvek topla. Tu je svojevrsni pitstop za kitove”, ističe naš sagovornik.

Ali ono pravo usledilo je prošle i pretprošle godine, na lokaciji zvanoj Silver benk, nasred Atlantika, stotinak kilometara od obala Dominikanske Republike. To je jedna od dve tačke na planeti gde se može organizovano roniti s kitovima.

„U tom delu Atlantika voda je duboka i do dva kilometra. Ali, usred okeana postoji podvodno uzdignuće Silver benk, gde je dubina najviše 150 metara. To je stecište grbavih kitova kojih bude i do 10.000 u februaru i martu. Celo dno vrvi od njih i na tom mestu je vlada Dominikanske Republike dozvolila da osam nedelja godišnje rone posetioci koji borave na jahtama”, objašnjava Mihajlo.

S tih jahti posmatrače su čamcima s po desetak ljudi vodili na ronjenje bez boca, koje su zabranjene, samo uz masku, disaljku i peraja.

„Mi onda plutamo tik ispod površine, a kitovi su nekoliko metara ispod nas. Dešavalo se i da do sat vremena budemo u vodi, a da oni na svakih 15–20 minuta izlaze na površinu da uzmu vazduh. Tada ti se čini da ćeš bukvalno završiti na njihovim leđima”, ističe Prica.

Rizici su, međutim, ništavni jer, dodaje, do sada nije zabeleženo da ovi sisari u svom prirodnom okruženju napadnu čoveka. Možda bi se razlog za to mogao naći u onoj narodnoj da ko peva zlo ne misli. Upravo je pesma grbavih kitova jedan od najjačih Mihajlovih utisaka s putovanja.

„Oni inače pevaju, ali ne svi, već samo mužjaci i to neki. A mi smo imali sreću da smo naleteli na dva koji su pevali, od kojih jedan ceo dan. Ta njegova pesma je kao simfonijski orkestar dok okolo sve podrhtava. Ništa se na kitu ne pomera za to vreme, on kad peva radi nešto s unutrašnjim organima, kao da je trbuhozborac. Nasred okeana biće od dvadeset metara vam svira simfoniju. Ima li šta lepše”, kaže Prica.

Kad ste zagnjureni, dodaje, i vidite kita u svoj svojoj veličini – to je zadivljujuće.

„Ta bića deluju magično. Što reče jedna Amerikanka kad smo ronili u Silver benku, imate osećaj kao da ste u prisustvu živog Bude, odnosno krupnog i velikog, a istovremeno beskrajno dobrog i nasmejanog bića kod kojeg se osećaju i energija i intelekt”, zaključuje Mihajlo Prica.