Адвокат заљубљен у китове

Овим добродушним сисарима Михајло је опчињен још од детињства. Како би их најзад осмотрио изблиза, пре десет година се упутио на Минган ајленд у Канади. Од тада се још више заљубио у китове и почео да путује и по другим егзотичним тачкама планете – попут Азорских острва, Мексика и Доминиканске Републике – не би ли их гледао „у крупном плану”.

А све је почело кад је пре једне деценије, посредством интернета, у жељи да задовољи свој порив, Михајло дознао за енглеску организацију која је у понуди имала разгледање китова.

„Посредством те агенције, мој син и ја смо отпутовали у Канаду и тамо упознали британског биолога Ричарда Сирса, који већ четири деценије проучава ове сисаре и руководи истраживачким центром за китове на Минган ајленду. С њим смо боравили на северу Канаде, у заливу Сент Лоренс Естуари, где су нас Ричардове колеге биолози чамцима водили у разгледање китова”, објашњава Прица.

И нагледали су их се, посебно грбавих китова.

„Оних што искачу из мирне воде као ракете и дугачки су од 16 до 20 метара”, сликовито каже Михајло. Али, остао је ускраћен за блиски сусрет који је највише прижељкивао – онај с плавим китом. Припадника те угрожене врсте, кô за инат, те сезоне није било на видику.

„Плави кит је највеће живо биће које је икада живело на Земљи. Већи је чак и од диносауруса. Највећи икад измерен био је дугачак 33 метра и имао је 200 тона, али то су махом китови с Антарктика који су малтене изловљени. Сад је просечни плави кит дугачак 25 метара и тежак можда 80 тона. Они који данас брину о њима, попут Ричарда, прате њихово стање и идентификују их преко шара на леђном перају које су јединствене код сваког плавог кита понаособ, као отисак прстију код људи”, каже он.

Захваљујући Ричарду, који је постао редовни сапутник Михајла и његовог сина, неправда је исправљена на првом наредном путовању, у месту Лорето у Калифорнијском заливу у Мексику. Одатле су чамцима испловљавали у даљину Тихог океана, који је, срећом, те две недеље њиховог боравка био прозиран као стакло.

„Тада смо најзад видели плавог кита, можда и стотинак њих, као и гомилу уљешура и грбавих и сивих китова”, објашњава Прица.

Пут га је потом водио на Азорска острва у Атлантском океану, која припадају Португалији а значајна су због одлике китова да мигрирају преко године.

„Они су лети у хладним морима, а зими иду у топла. И обавезно у тој селидби застану код Азорских острва која су вулканског порекла и вода око њих је увек топла. Ту је својеврсни питстоп за китове”, истиче наш саговорник.

Али оно право уследило је прошле и претпрошле године, на локацији званој Силвер бенк, насред Атлантика, стотинак километара од обала Доминиканске Републике. То је једна од две тачке на планети где се може организовано ронити с китовима.

„У том делу Атлантика вода је дубока и до два километра. Али, усред океана постоји подводно уздигнуће Силвер бенк, где је дубина највише 150 метара. То је стециште грбавих китова којих буде и до 10.000 у фебруару и марту. Цело дно врви од њих и на том месту је влада Доминиканске Републике дозволила да осам недеља годишње роне посетиоци који бораве на јахтама”, објашњава Михајло.

С тих јахти посматраче су чамцима с по десетак људи водили на роњење без боца, које су забрањене, само уз маску, дисаљку и пераја.

„Ми онда плутамо тик испод површине, а китови су неколико метара испод нас. Дешавало се и да до сат времена будемо у води, а да они на сваких 15–20 минута излазе на површину да узму ваздух. Тада ти се чини да ћеш буквално завршити на њиховим леђима”, истиче Прица.

Ризици су, међутим, ништавни јер, додаје, до сада није забележено да ови сисари у свом природном окружењу нападну човека. Можда би се разлог за то могао наћи у оној народној да ко пева зло не мисли. Управо је песма грбавих китова један од најјачих Михајлових утисака с путовања.

„Они иначе певају, али не сви, већ само мужјаци и то неки. А ми смо имали срећу да смо налетели на два који су певали, од којих један цео дан. Та његова песма је као симфонијски оркестар док около све подрхтава. Ништа се на киту не помера за то време, он кад пева ради нешто с унутрашњим органима, као да је трбухозборац. Насред океана биће од двадесет метара вам свира симфонију. Има ли шта лепше”, каже Прица.

Кад сте загњурени, додаје, и видите кита у свој својој величини – то је задивљујуће.

„Та бића делују магично. Што рече једна Американка кад смо ронили у Силвер бенку, имате осећај као да сте у присуству живог Буде, односно крупног и великог, а истовремено бескрајно доброг и насмејаног бића код којег се осећају и енергија и интелект”, закључује Михајло Прица.