Lavirinti legendarnog hotela „Mejflauera“

Vratari i hotelski nosači sa belim rukavicama i u tamnosmeđim odelima u uzvišenom, raskošnom i elegantnom hotelu „Mejflauer“ naučili su da prepoznaju najtananije znake: atraktivne žene bez prtljaga, elegantno odevene, ali sa visokim potpeticama i u čipkanom donjem vešu, deluju previše senzualno da bi se na koktelu sastale sa bucmastim lobistom Komiteta za trgovinu, piše „Njujork tajms“.

Nekada idu pravo do liftova. Prošlo je 10 uveče i mogao bi da ih zaustavi službenik obezbeđenja, što bi dovelo do neugodnog razgovora. Ipak, diskretan telefonski poziv upućen u jednu od soba sve rešava.

Češće, ove žene, koje zarađuju od 500 do 5.000 dolara na sat zabavljajući goste, smeste se na stolicu u drvetom obloženom salonu „Taun end kantri“ u foajeu i naruče sodu sa limunom; nikada jače i duže piće jer će se klijent pojaviti svakog trenutka i odvesti ih u savršeno nameštenu sobu.

Za redovne goste i službenike u „Mejflaueru“ nedavna otkrića koja govore o sastancima guvernera Eliota Spicera sa skupom prostitutkom unutar ovog zdanja uklapaju se u decenijama dugu priču o ovakvim ljubavnim vezama. Neki od zaposlenih čak su smislili i igru: Pogodi koja je devojka.

„Mi se bavimo prodajom soba“, kaže bivši menadžer „Mejflauera“ koji je želeo da ostane anoniman jer traži novi posao u nekom od otmenih hotela namenjenih snobovskom svetu. „Poslovna pratnja spada u usluge kojima želimo da udovoljimo našim gostima.“

„Mejflauer“ je jedna od „otmenih dama“ u Vašingtonu čija zakrivljena fasada, murali i mnoštvo zlatnih listova odgovaraju grandioznim ambicijama ovog grada. Predsednik Hari S. Truman govorio je o ovom hotelu kao o „drugoj po značaju adresi u Vašingtonu“. Bela kuća je na samo pet minuta hoda od hotelskog ulaza.

Džej Edgar Huver svaki dan je ovde ručavao čitavih dvadeset godina – blagu pileću supu, krem sir i grejpfrut. Čarls Lindberg proslavio je svoj let preko Atlantika u balskoj dvorani „Mejflauera“. Frenklin Delano Ruzvelt napisao je svoj prvi inauguralni govor u sobi 776. Merion S. Beri junior, nekadašnji gradonačelnik Vašingtona, osuđen je 1990. za manje krivično delo posedovanja droge pošto je optužen da je za vreme boravka u „Mejflaueru“ 1989. koristio kokain. Članovi Predstavničkog doma koji su se zalagali za impičment predsednika Bila Klintona intervjuisali su Moniku Levinski u Predsedničkom apartmanu na desetom spratu ovog hotela deset godina kasnije.

I sada je „Mejflauer“ stavio poslednju tačku na kraj Spicerove političke karijere.

„U martu 1933, bivši guverner Njujorka, predsednik Ruzvelt, sastavljao je istorijski govor u svojoj sobi razmišljajući o tome da je jedina stvar koje treba da se plašimo sam strah“, napisao je u i-mejl poruci Den Raskin, koji je svirao u pijano baru od vremena Ajzenhauerove administracije.

„Danas, gotovo istog dana, posle 75 godina, jedan drugi guverner Njujorka ponovo je obeležio istoriju. On u svojoj sobi razmišlja o tome da jedina stvar koje treba da se plašimo jeste – da budemo uhvaćeni na delu.“

Na pitanje o reputaciji hotela, Džon Volf, portparol „Meriot internacionala“, koji je vlasnik „Mejflauera“, odbio je da opovrgne ove specifičnosti. „Politika naše kompanije jeste da se povinujemo federalnim, državnim i lokalnim zakonima“, naveo je u i-mejl poruci. „Takođe, poštujemo privatnost naših gostiju, u odnosu na bezbednost i sigurnost ostalih gostiju i u odnosu na javnost.“

Volf je dodao da hotel neće „dopuštati aktivnosti koje su u suprotnosti sa tim ciljem ili koje su očigledno ilegalne“. Mali je broj onih koji ovo osporavaju, ali razgovori sa dvadesetak zaposlenih i gostima, kao i nekolicinom onih sa dubokim korenima u vašingtonskom društvu, navode na to da je u hotelu „Mejflauer“ prihvaćena politika „ne pitaj–ne pričaj“ kada je reč o izgledu i odevanju elitnijih prostitutki.

Spicer je bio prisan i pričljiv posetilac u „Mejflaueru“, koji putem i-mejla šalje fotografije visokouglednih gostiju da bi zaposleni mogli lično da im požele dobrodošlicu. U arhivi hotela vidi se da je, otkako je postao guverner, sobu rezervisao 13 puta pod svojim imenom, uključujući i 13. februara, u noći kada zvaničnici kriminalističke službe kažu da je (u drugoj sobi) imao ugovoren sastanak po ceni od 4.300 dolara sa kolgerlom poznatom pod imenom Kristen.

Inače, Kristen, 22-godišnja devojka Ešli Aleksandra Dipre, koja je bar još jednom ranije zabavljala gosta „Mejflauera“, stigla je noseći četiri torbe i ostala jednu noć, kaže jedan zaposleni. Otišla je narednog dana – Dan zaljubljenih – odevena u džins i vojnu kamuflažnu jaknu, priseća se isti službenik.

Spicer je popodne 13. februara proveo u „Lobi kortu“, bučnom kafeu gde se služe sendviči za sladokusce i boce vina od po 500 dolara. Baš tu jedan od zaposlenih čuo ga je kako se šali kako bi hteo da mu pijanista kasnije u toku večeri svira u sobi. Raskin i drugi kažu da su guvernera često viđali u salonu „Taun end kantri“, dok jedan bivši zaposleni kaže da je jednom prilikom video Spicera kako izlazi iz bara sa ženskom osobom i odlazi uz stepenice.

„Taun end kantri“ je, inače, omiljeno sastajalište odabranog vašingtonskog društva: lobista, novinara, agenata Ef-Bi-Aja, diplomata i ponekad nekog kongresmena ili operativca obaveštajne službe, koji uz razgovor sa zadovoljstvom ispijaju jednu od 101 vrste martinija, uključujući i onu zvanu „elektrik lejdi“ i „noti lejdi“ (naughty = nevaljao, nepristojan, nestašan).