Evropa žmuri pred domaćom migrantskom krizom

Odliv mladih mozgova sa istoka na zapad EU štetno je uticao na privredni rast tog dela unije i demografsku strukturu, ozbiljno slabeći njegov stvaralački i razvojni potencijal. Da korist od ove milionske seobe evropskih migranata bude obostrana i za istok i za zapad EU, neophodna je nova, panevropska inicijativa Brisela.

Tim rečima Međunarodni monetarni fond nedavno je upozorio Evropsku uniju o turobnim posledicama migracija iz centralne, istočne i jugoistočne Evrope na Zapad koja se dogodila nakon pada Berlinskog zida i masovnog evropskog proširenja 2004. godine.

Dvanaest članica EU, pridruženih 2004. godine, ostvarile bi daleko bolju međusobnu privrednu i drugu saradnju da se nisu integrisale u familiju, ocenio je ove sedmice profesor Aron Klozet, predavač na Univerzitetu Kolorado u tekstu „Negativne posledice EU proširenja” objavljenom u uglednom američkom časopisu „Sajens”. EU ima svoju migrantsku krizu, dodaje američki mesečnik „Forin afers”.

Usred ovih upozorenja, najbogatije, zapadno krilo EU muče druge teme, među kojima dominiraju neizvesne posledice predstojećeg izlaska Velike Britanije iz EU i nezaustavljiva plima izbeglica iz spoljnjeg sveta čijem se prihvatu ogorčeno protivi upravo niz država istočnog krila evropske porodice.

Evropi u sledećih nekoliko meseci preti migrantski „talas haosa” sa Sredozemnog mora, italijanski premijer Paolo Đentiloni zavapio je ove sedmice američkom predsedniku Donaldu Trampu, tražeći pomoć SAD za stabilizaciju Libije. Zvanični Vašington hladno je reagovao na Đentilonijev apel da se Amerika umeša u evropsko vojno-političko rvanje sa migrantskom krizom na Mediteranu (bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN). Zabavljena razrađivanjem scenarija posledica „bregzita”, EU istovremeno uveliko sprema novi format zajednice država poznatiji pod nazivom „Evropa u više brzina” – u kome se zajedničko tržište rada ostavlja kao jedno od ključnih veziva. Protok sveže evropske pameti na tom tržištu nije baš dvosmeran.

Inače, od početka milenijuma, na zajedničkom evropskom tržištu rada samo 0,5 odsto domaće radne snage EU krenulo je trbuhom za kruhom u Bugarsku, Rumuniju, Baltičke države i Poljsku. Ogroman deo (70 odsto) evropske radne snage koja je birala da ne radi u otadžbini odselila se u pet država: Nemačku, Španiju, Francusku, Italiju i Veliku Britaniju), navodi nedavna studija EU.

Tako, na primer, danas svaki trideseti Litvanac, svaki šezdeseti Poljak i svaki dvestoti Mađar žive i privređuju u Velikoj Britaniji. Preciznije, svaki 75. državljanin neke od bivših komunističkih država istočne i centralne Evrope – koje su 2004. prihvaćene u „familiju” doprinose privrednom rastu Ujedinjenog Kraljevstva.

U vremenu egzistencijalne krize EU, o kojoj govori i nemačka kancelarka Angela Merkel, istočno krilo sve manje je zadovoljno svojim statusom u familiji.

„Vreme je već jednom da Rumunija postane punopravni član EU. Brisel treba da prestane sa odugovlačenjima, kako većina Rumuna ne bi smatrala da EU funkcioniše po različitim kriterijumima za različite države, favorizujući samo neke”, Kalin Popesku, predsednik rumunskog Senata poručio je Fransu Timermansu, zameniku predsednika Evropske komisije ove sedmice u Bukureštu.

Timermans je lakonski uzvratio Popeskuu da je „Rumunija u poslednjim metrima dugog maratona” ka punopravnom članstvu.

U trenutku dok najbogatije, zapadno krilo EU smišlja kako da organizuje „Evropu u više brzina”, neizvesno je gde će se, u kom koncentričnom evrokrugu završiti „dugi rumunski maraton”.

Za milione mladih Evropljana iz centralnih, istočnih i jugoistočnih regiona EU koji su našli svoje mesto na imućnom, ali ostarelom zapadu kontinenta opterećenom sve svojom sve gnevnije nezaposlenom omladinom, radna budućnost takođe postaje prilično neizvesna. Kod kuće život je oskudniji, poslovni izazovi skromniji su, a plate mnogo manje. Kuda će onih 20 miliona mladih, natprosečno obrazovanih (u odnosu na vršnjake koji su ostali kući) Evropljana koji su u poslednjih 25 godina napustili dom, ako postkrizno opravljeno zapadno krilo EU odluči da je makar deo „pridošlica s istoka” višak?

Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije, početkom proleća je simbolično opisao budući kurs razvrstavanja članica familije u „Evropi sa više brzina” rečima. „Oni koji hoće više, rade više.”

Kako će se ovom formulom koristiti članice EU iz centralne, istočne i jugoistočne Evrope prilikom buduće brakorazvodne parnice, ako „seoba mladosti, pameti i svežine” u poslednjih četvrt veka postane stavka, neizvesno je. Ono što je sigurno jeste da MMF smatra da su najbogatije članice EU više nego profitirale prilivom orne radne snage sa istoka Evrope, posebno nakon 2004. godine, kao i da će se seobe iz manje razvijenih delova familije još dugo nastaviti.

Da li Evropa u prelomnim vremenima, možda sudbonosno previđa sopstvenu migrantsku krizu, merenu milionima mladih života?