Европа жмури пред домаћом мигрантском кризом

Одлив младих мозгова са истока на запад ЕУ штетно је утицао на привредни раст тог дела уније и демографску структуру, озбиљно слабећи његов стваралачки и развојни потенцијал. Да корист од ове милионске сеобе европских миграната буде обострана и за исток и за запад ЕУ, неопходна је нова, паневропска иницијатива Брисела.

Тим речима Међународни монетарни фонд недавно је упозорио Европску унију о туробним последицама миграција из централне, источне и југоисточне Европе на Запад која се догодила након пада Берлинског зида и масовног европског проширења 2004. године.

Дванаест чланица ЕУ, придружених 2004. године, оствариле би далеко бољу међусобну привредну и другу сарадњу да се нису интегрисале у фамилију, оценио је ове седмице професор Арон Клозет, предавач на Универзитету Колорадо у тексту „Негативне последице ЕУ проширења” објављеном у угледном америчком часопису „Сајенс”. ЕУ има своју мигрантску кризу, додаје амерички месечник „Форин аферс”.

Усред ових упозорења, најбогатије, западно крило ЕУ муче друге теме, међу којима доминирају неизвесне последице предстојећег изласка Велике Британије из ЕУ и незаустављива плима избеглица из спољњег света чијем се прихвату огорчено противи управо низ држава источног крила европске породице.

Европи у следећих неколико месеци прети мигрантски „талас хаоса” са Средоземног мора, италијански премијер Паоло Ђентилони завапио је ове седмице америчком председнику Доналду Трампу, тражећи помоћ САД за стабилизацију Либије. Званични Вашингтон хладно је реаговао на Ђентилонијев апел да се Америка умеша у европско војно-политичко рвање са мигрантском кризом на Медитерану (без сагласности Савета безбедности УН). Забављена разрађивањем сценарија последица „брегзита”, ЕУ истовремено увелико спрема нови формат заједнице држава познатији под називом „Европа у више брзина” – у коме се заједничко тржиште рада оставља као једно од кључних везива. Проток свеже европске памети на том тржишту није баш двосмеран.

Иначе, од почетка миленијума, на заједничком европском тржишту рада само 0,5 одсто домаће радне снаге ЕУ кренуло је трбухом за крухом у Бугарску, Румунију, Балтичке државе и Пољску. Огроман део (70 одсто) европске радне снаге која је бирала да не ради у отаџбини одселила се у пет држава: Немачку, Шпанију, Француску, Италију и Велику Британију), наводи недавна студија ЕУ.

Тако, на пример, данас сваки тридесети Литванац, сваки шездесети Пољак и сваки двестоти Мађар живе и привређују у Великој Британији. Прецизније, сваки 75. држављанин неке од бивших комунистичких држава источне и централне Европе – које су 2004. прихваћене у „фамилију” доприносе привредном расту Уједињеног Краљевства.

У времену егзистенцијалне кризе ЕУ, о којој говори и немачка канцеларка Ангела Меркел, источно крило све мање је задовољно својим статусом у фамилији.

„Време је већ једном да Румунија постане пуноправни члан ЕУ. Брисел треба да престане са одуговлачењима, како већина Румуна не би сматрала да ЕУ функционише по различитим критеријумима за различите државе, фаворизујући само неке”, Калин Попеску, председник румунског Сената поручио је Франсу Тимермансу, заменику председника Европске комисије ове седмице у Букурешту.

Тимерманс је лаконски узвратио Попескуу да је „Румунија у последњим метрима дугог маратона” ка пуноправном чланству.

У тренутку док најбогатије, западно крило ЕУ смишља како да организује „Европу у више брзина”, неизвесно је где ће се, у ком концентричном еврокругу завршити „дуги румунски маратон”.

За милионе младих Европљана из централних, источних и југоисточних региона ЕУ који су нашли своје место на имућном, али остарелом западу континента оптерећеном све својом све гневније незапосленом омладином, радна будућност такође постаје прилично неизвесна. Код куће живот је оскуднији, пословни изазови скромнији су, а плате много мање. Куда ће оних 20 милиона младих, натпросечно образованих (у односу на вршњаке који су остали кући) Европљана који су у последњих 25 година напустили дом, ако посткризно оправљено западно крило ЕУ одлучи да је макар део „придошлица с истока” вишак?

Жан-Клод Јункер, председник Европске комисије, почетком пролећа је симболично описао будући курс разврставања чланица фамилије у „Европи са више брзина” речима. „Они који хоће више, раде више.”

Како ће се овом формулом користити чланице ЕУ из централне, источне и југоисточне Европе приликом будуће бракоразводне парнице, ако „сеоба младости, памети и свежине” у последњих четврт века постане ставка, неизвесно је. Оно што је сигурно јесте да ММФ сматра да су најбогатије чланице ЕУ више него профитирале приливом орне радне снаге са истока Европе, посебно након 2004. године, као и да ће се сеобе из мање развијених делова фамилије још дуго наставити.

Да ли Европа у преломним временима, можда судбоносно превиђа сопствену мигрантску кризу, мерену милионима младих живота?