Definisati kulturno jezgro i prostor

Kada sam pozvan da u pet tačaka pobrojim ono što vidim kao osnovne slabosti srpske kulture, pomislio sam da je reč o necelishodnom sažimanju. Problema ima daleko više i njihovo svođenje na bilo koji jednocifreni broj ne predstavlja ništa drugo nego tek načinjanje jedne ozbiljne teme. Ipak, o kulturi je bolje govoriti nego ćutati, pa i ako se ne obuhvati sve važno u jednom osvrtu, neka odabrane teme budu predložak za druga i drugačija sagledavanja. Evo dakle, jednog od brojnih mogućih viđenja.

Kad strategije razvoja nema, večito se postavljaju pitanja koji su prioriteti, šta su osnovne vrednosti koje se štite. Kako stvarati uslove za razvoj kulture u dinamičnom okruženju i u suočavanju sa složenim izazovima globalizacije i interkulturalnosti. Osnovni zadatak svake kulturne politike morao bi da bude prepoznavanje produktivnog kulturnog jezgra, onih temeljnih dimenzija nacionalne kulture, njihovo očuvanje i predavanje narednoj generaciji, uvećano za najvrednija dostignuća našeg doba. Oko elemenata koji čine kulturno jezgro srpskog naroda ne postoji nesumnjiva saglasnost i jedan od zadataka Strategije razvoja kulture, koju je Ministarstvo kulture i informisanja pripremilo za skoru javnu raspravu, biće i delikatan i izazovan pokušaj da se ti elementi ocrtaju.

Osim toga, u strategiji biće označen srpski kulturni prostor, odnosno prostor na kome je srpski narod tokom istorije ostavio nesumnjive tragove svoga postojanja. Kulturni prostor nekog naroda često se ne poklapa s njegovim državnim prostorom, već se prostire i zagranično i tamo koegzistira s drugim kulturama, uglavnom uz međusobno prožimanje i oplemenjivanje – osim kada  političko-istorijske strasti otmu vlast od zdravog razuma i logike kulturnog razvoja i samog života. Verujem da će definisanje slojevitog sadržaja srpskog kulturnog jezgra i kulturnog prostora biti iskorak u kvalitetu i sveobuhvatnosti razumevanja vrednosti koje moraju biti predmet zaštite, unapređivanja i materijalne podrške.

Posebno se mora voditi računa i o pravima nacionalnih manjina na zaštitu i negovanje svojih kulturnih identiteta, ne samo zbog međunarodnih normi koje na to upućuju, već – što je možda i važnije – takođe zbog uverenja da razvoj svake manjinske kulture u jednoj državi zapravo neposredno doprinosi i ukupnom kulturnom razvoju. Srpska kultura, u svom dugom trajanju, primala je zračenja i sama je zračila na druge. U večnoj igri kulturnih prenosa i razmena, na dobitku su oni narodi koji najviše primaju i koji izdašno daju.

Lajtmotiv svih debata u kulturi jeste pitanje finansiranja. Kultura ne počiva isključivo na novcu, ali je novac jedan od preduslova za njeno programsko i institucionalno održanje. Srbija ne može da se podiči izdvajanjima koja danas iznose oko 0,7 procenata iz bruto društvenog proizvoda za kulturu. Taj procenat nas smešta blizu dnu lestvice, bar među evropskim državama. Strategija razvoja kulture predviđa obavezu države da, u narednih deset godina, povećava izdvajanja iz BDP-a za kulturu po stopi od najmanje 0,1 posto godišnje. Na kraju rečenog perioda, izdvajanja bi trebalo da porastu na oko dva procenta. Spremnost društva da preuzme na sebe obavezu postepenog osnaženja kulturnog budžeta – a to ne bi smelo da bude upitno – predstavljaće jedan od najvažnijih dokaza naše spremnosti za istorijski opstanak i ohrabrujući znak ukupne moralne vitalnosti. Takođe, biće ponuđena nova rešenja za poreske olakšice privatnom sektoru za ulaganje u kulturu – tema o kojoj se godinama beskrajno mnogo priča, a poražavajuće malo radi.

Zaštita jezika i pisma jedan je od osnovnih identitetskih izazova u savremenom dobu. Jezik je jedan od najvažnijih gradivnih elemenata kulturnog identiteta. Hajdeger je pisao da je „jezik dom bitka i da u nastambi jezika obitava čovek”. Svetom u kome živimo dominira jedan globalni jezik, kao sredstvo međunarodne komunikacije, trgovine, medija i industrije zabave. Ukoliko kineski zmaj snažnije zamahne repom, možda će primat današnjeg globalnog jezika u narednim decenijama biti ugrožen, ali to neće pomoći opstanku tzv. malih jezika. Veliki upliv tuđica, banalizacija govora u javnoj i privatnoj sferi, ignorisanje gramatike i pravopisa u korist improvizovanog „praktičnog” novogovora, može da predstavlja ozbiljnu i negativnu kulturnu mutaciju, sa zabrinjavajućim posledicama. Očuvanje i opstanak jezika u matici globalizacije, problem je koji se tiče mnogih. Isto važi i za pismo. Kao da ćirilica sve ubedljivije gubi bitku. Iza te pojave ne stoji teorija zavere, već prosta, istorijski objašnjiva globalna dominacija latinice, čemu treba pridodati i naš osvedočeni manjak kulturnog samopoštovanja. Latinica je takođe pismo dela srpskog naroda i tu činjenicu treba posmatrati kao prednost, a ne kao manu. Ali, latinicu štiti globalno povlašćen status, a ćirilicu niko osim naroda čiji je ona ukras i neprocenjiva kulturna dragocenost. Ako prestanemo da koristimo ćirilicu, postaćemo narod koji se bez dostojne borbe odrekao bitnog znaka kulturnog identiteta. Kad bismo to učinili, ličili bismo na neke (izmaštane!) Atinjane koji Partenon pretvaraju u orijentalni bazar, privučeni đinđuvama i mirisnim začinima. Pitanju zaštite ćirilice Strategija razvoja kulture posvetila je dostojnu pažnju. U skladu s tim, Ministarstvo kulture i informisanja pripremilo je predlog izmena i dopuna Zakona službenoj upotrebi jezika i pisama koje će uskoro predložiti Narodnoj skupštini.

Zaštita kulturnog nasleđa temeljna je obaveza svake razborite kulturne politike. Srbija je, zahvaljujući geografskom položaju, bila i ostala raskršće različitih kulturnih areala i struja, mesto nastanka možda i najstarije kulture našeg kontinenta, na obalama Dunava, zavičaj brojnih rimskih imperatora, blistava sledbenica Vizantije, živopisni izdanak osmanskog nasleđa i sastavni deo mediteranske kulture. Materijalni i nematerijalni tragovi ovih istorijskih činjenica krase Srbiju u svakom njenom delu. Sistematska briga o njihovoj zaštiti, konzervaciji, očuvanju i digitalizaciji građe, ne samo da su obaveza društva u kulturno-istorijskom smislu, već i zalog privrednog razvoja, najpre kulturnog turizma. Snažnije međunarodno povezivanje stručnjaka iz ove oblasti tek je jedna od brojnih nedovoljno iskorišćenih mogućnosti.

Savremena kultura teško je uhvatljiv i difuzan proces, koji nastaje i menja se pod uticajem razvoja tehnologija, koje je verovatno jedan od najvećih koje istorija pamti. Stare forme ubrzano nestaju, a nove nastanu i nestanu pre nego što ostave dublji trag i uticaj. U tom zajapurenom kolopletu i srpski savremeni stvaraoci učestvuju i bore se za vidljivost. Srpska kultura mora imati otvorena vrata i prozore za uticaje sa strane, a država treba da poboljša  uslove za rad savremenih stvaralaca: kroz izdašnije projektno finansiranje (uz valjanu evaluaciju), kroz bolje profilisanje nagrada i ambijenta za književno stvaranje, kroz značajne manifestacije nacionalnog i međunarodnog karaktera i povećanu mobilnost umetnika putem međunarodne razmene.

Srpska savremena kultura, svakako, mora ići ukorak sa vremenom. Isak Njutn je rekao da mu je uspeh bio olakšan „zato što je stajao na leđima divova”. Domaći savremeni stvaraoci takođe imaju divove na čijim širokim plećima mogu da stoje, a da li će savremenu svetsku umetnost obogatiti i fraktalima bogatog mozaika sopstvenog kulturnog nasleđa ugrađenog u modernu formu, ili će samostalno krčiti sasvim nove puteve, ili će kretati u području bezidejnog epigonstva – stvar je talenta, nadahnuća i umeća. Država tu može samo da pomaže, koliko može.

Verujem da su prosveta i kultura dva lica iste duhovne delatnosti i da bolja međuresorna saradnja može da donese vidljive rezultate. Najmlađe generacije treba da se okruže kulturom još u najranijem detinjstvu, kroz nove obrazovne metode i veći fond časova posvećen istoriji umetnosti, istoriji religija, književnosti i muzici. Moraju se primeniti efikasniji alati i mere koje bi medije, a poglavito elektronske, motivisale da značajniji prostor opredeljuju za kulturu u širem smislu i da gaje svoju publiku dejstvom kvalitetnih sadržaja – a ne da trče pogubnu trku za rejtinzima, podilazeći najnižem ukusu. Ali, o medijima, opširnije nekom drugom prilikom.

Srpska kultura je, uprkos istorijskim nedaćama, vitalna i svoja, bogata nasleđem, rasadnik talenata i temeljni oslonac i orijentir naroda u borbi za opstanak i napredak na istorijskoj sceni. Njene zatečene unutrašnje protivrečnosti, relativno loš materijalni status i nedovoljno delotvoran normativni okvir, neće usloviti njen krah ili slabljenje, ukoliko društvo konačno bude prepoznalo neophodnost bezuslovne borbe za njeno očuvanje i unapređenje. Verujem da imamo osnova za razumni optimizam. I dalje moramo da čujemo reči mudrih Grka: „Ako Atina ostane bez obućara, ići će bosa, ako ostane bez krojača ići će gola, a ako ostane bez kulture, Atine neće biti”.