Tomin poslednji mesec

Tomina borba da se izbori za još pet godina vlasti bila je osuđena na propast onoga trenutka kada su istraživanja koja Vučić dobija svakoga dana na sto još pre svitanja sunca pokazala da Šumadinac ima male šanse za pobedu u prvom krugu. Kako se u srpskoj igri prestola drugi krug obično završava devetim, Vučić je shvatio da mu u tim mračnim dubinama ne bi bilo naročito udobno jer bi Tomin mogući poraz predstavljao i konačno aktiviranje sile gravitacije kojoj odoleva pet godina, kao najmoćniji čovek Srbije.

Toma se nije predao bez borbe. Podigao je tihi ustanak, ali njegov otpor, njegovo plivanje uzvodno niz Moravu trajalo je tek nekoliko dana. Kada je govorio da jedan čovek ne može da vodi Srbiju, nije mislio na Toleta Karadžića. Kada je govorio da država treba da istraži slučaj u Savamali, nije mislio da to treba da učini dr Mali. Kada je podsetio da su njegovi ljudi skrajnuti u stranci i odavno demontirani iz vlade, nije mislio da su svi iznenada dobili koleru.

Pomiren sa sudbinom, u poslednjim nedeljama formalne vlasti, on i dalje šalje šifrantske poruke svog tihog nezadovoljstva. Primajući oficirsku sablju od ministra odbrane Zorana Đorđevića, rekao je cinično: „Trebalo je sablju da mi date na početku mandata, sad je lako…”

Poljubivši sablju, sigurno se setio kako je postao prvi predsednik Srbije koji je poštovao ustavnu obavezu da istovremeno ne može biti i lider stranke. Tako je učinio mnogo za demokratiju u Srbiji, ali je istovremeno prvi bacio lopatu zemlje u sopstvenu političku raku. Sada je jasnije zašto je tada zaplakao. Zato što je znao da se oprašta sa samim sobom. I znao je još nešto: da je u svom političkom testamentu naprednjake ostavio Aleksandru Vučiću kome je takođe zaiskrila suza u oku. I otac i sin su znali da je to početak njihovog kraja.

Kao jedan od poslednjih političara teške kategorije koji napušta ring, Toma se ovih dana verovatno priseća kako mu je Brisel čestitao pobedu tri časa pre zatvaranja biračkih kutija. Njegovo ogromno političko iskustvo mu je govorilo da će, nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, sva odgovornost pasti na vladu, te je njegovo svesno pristajanje da se drži Ustava kao pijan plota i svede sebe na manufakturnog proizvođača ordenja – sasvim je moguće – bila deo plana. Toma sigurno zna za prvi zakon srpske politike: da ko god se dočepa Kosova, na kraju balade, postaje Sloba. Bez ikakvog izbora, bez ikakve nade. I bez ikakvog Kosova.

Ko u to ne veruje, neka uspostavi transcendentalni link sa Slobom i Đinđićem. Ko je skeptik, neka nazove Voju Koštunicu. Ko je sumnjičav, neka potraži Borisa.

Nije se, uostalom, Ivica Dačić tek onako setio da uz vanredne parlamentarne izbore zatraži i predsedničke, nakon jedne od mučnih rundi pregovora u Briselu jer je pretpostavljao da će, ako iz kancelarije Eštonove, a potom i njene naslednice Mogerinijeve, zatraže da se potpiše što biti ne može biti tesno kad Vučić i Dačić beže na zadnji izlaz. Za to vreme bi Toma spokojno čekao u Beogradu eventualnu dramu, sa svim ovlašćenjima spasioca nacije.

Otuda je Tomina bajčetinska mirnoća s tolikim entuzijazmom remećena u tabloidima, gde je toliko izranavljen da bi lepljenje njegovih parčića, kako bi se ponovio sklopio šef države u novom mandatu, bilo isuviše rizičan posao. U tihoj borbi unutar dva dvora, onoga na Andrićevom vencu i u Nemanjinoj ulici, Vučić je znao da mu istinska opozicija ne stanuje u parlamentu ili dezorijentisanim strankama demokratske opcije, ošamućene Borisovim odlaskom u drugi film, već kod njegovog bivšeg šefa, vrhovnog komandanta koji mu je dobrovoljno prepustio stranku, medije i sablju.

Ali, odlazećem šefu države su ostali putni nalozi, te je, shvativši da će njegov kraul uzvodno biti uzaludno plivanje u mestu, mudro stvarao prijateljske linkove s Rusijom i Kinom. Tokom predizborne tišine u Pekingu ga je srdačno primio predsednik Kine Si Đinping, dodelivši mu zvanje počasnog građanina Pekinga. Tako je čovek koji je delio toliko ordenja dobio veliku satisfakciju, primajući priznanje jednog od najmoćnijih ljudi sveta. I, učinio je Vučiću. Te veze će mu omogućiti mirnu penziju i ako Toma odluči da pijucka rakiju i šeta unuke pokazaće da stolica predsednika Srbije ipak ne mora da bude tek nešto manje ukleta od električne.

Možda, u poslednjem mesecu vlasti, Tomislav Nikolić ipak priprema plan za povratak. Jer, šta god mislili o njemu, bajčetinski mudrac je još od početka devedesetih godina učesnik u najvećim igrama, spletkama i intrigama. Gubio je i pobeđivao. Bio je politički oceubica, a potom je i sam postao žrtva tradicionalnog političkog porodičnog nasilja, tako omiljenog u Srba, koje se, umesto bajki, prenosi s kolena na koleno.