Томин последњи месец

Томина борба да се избори за још пет година власти била је осуђена на пропаст онога тренутка када су истраживања која Вучић добија свакога дана на сто још пре свитања сунца показала да Шумадинац има мале шансе за победу у првом кругу. Како се у српској игри престола други круг обично завршава деветим, Вучић је схватио да му у тим мрачним дубинама не би било нарочито удобно јер би Томин могући пораз представљао и коначно активирање силе гравитације којој одолева пет година, као најмоћнији човек Србије.

Тома се није предао без борбе. Подигао је тихи устанак, али његов отпор, његово пливање узводно низ Мораву трајало је тек неколико дана. Када је говорио да један човек не може да води Србију, није мислио на Толета Караџића. Када је говорио да држава треба да истражи случај у Савамали, није мислио да то треба да учини др Мали. Када је подсетио да су његови људи скрајнути у странци и одавно демонтирани из владе, није мислио да су сви изненада добили колеру.

Помирен са судбином, у последњим недељама формалне власти, он и даље шаље шифрантске поруке свог тихог незадовољства. Примајући официрску сабљу од министра одбране Зорана Ђорђевића, рекао је цинично: „Требало је сабљу да ми дате на почетку мандата, сад је лако…”

Пољубивши сабљу, сигурно се сетио како је постао први председник Србије који је поштовао уставну обавезу да истовремено не може бити и лидер странке. Тако је учинио много за демократију у Србији, али је истовремено први бацио лопату земље у сопствену политичку раку. Сада је јасније зашто је тада заплакао. Зато што је знао да се опрашта са самим собом. И знао је још нешто: да је у свом политичком тестаменту напредњаке оставио Александру Вучићу коме је такође заискрила суза у оку. И отац и син су знали да је то почетак њиховог краја.

Као један од последњих политичара тешке категорије који напушта ринг, Тома се ових дана вероватно присећа како му је Брисел честитао победу три часа пре затварања бирачких кутија. Његово огромно политичко искуство му је говорило да ће, након потписивања Бриселског споразума, сва одговорност пасти на владу, те је његово свесно пристајање да се држи Устава као пијан плота и сведе себе на мануфактурног произвођача ордења – сасвим је могуће – била део плана. Тома сигурно зна за први закон српске политике: да ко год се дочепа Косова, на крају баладе, постаје Слоба. Без икаквог избора, без икакве наде. И без икаквог Косова.

Ко у то не верује, нека успостави трансцендентални линк са Слобом и Ђинђићем. Ко је скептик, нека назове Воју Коштуницу. Ко је сумњичав, нека потражи Бориса.

Није се, уосталом, Ивица Дачић тек онако сетио да уз ванредне парламентарне изборе затражи и председничке, након једне од мучних рунди преговора у Бриселу јер је претпостављао да ће, ако из канцеларије Ештонове, а потом и њене наследнице Могеринијеве, затраже да се потпише што бити не може бити тесно кад Вучић и Дачић беже на задњи излаз. За то време би Тома спокојно чекао у Београду евентуалну драму, са свим овлашћењима спасиоца нације.

Отуда је Томина бајчетинска мирноћа с толиким ентузијазмом ремећена у таблоидима, где је толико изранављен да би лепљење његових парчића, како би се поновио склопио шеф државе у новом мандату, било исувише ризичан посао. У тихој борби унутар два двора, онога на Андрићевом венцу и у Немањиној улици, Вучић је знао да му истинска опозиција не станује у парламенту или дезоријентисаним странкама демократске опције, ошамућене Борисовим одласком у други филм, већ код његовог бившег шефа, врховног команданта који му је добровољно препустио странку, медије и сабљу.

Али, одлазећем шефу државе су остали путни налози, те је, схвативши да ће његов краул узводно бити узалудно пливање у месту, мудро стварао пријатељске линкове с Русијом и Кином. Током предизборне тишине у Пекингу га је срдачно примио председник Кине Си Ђинпинг, доделивши му звање почасног грађанина Пекинга. Тако је човек који је делио толико ордења добио велику сатисфакцију, примајући признање једног од најмоћнијих људи света. И, учинио је Вучићу. Те везе ће му омогућити мирну пензију и ако Тома одлучи да пијуцка ракију и шета унуке показаће да столица председника Србије ипак не мора да буде тек нешто мање уклета од електричне.

Можда, у последњем месецу власти, Томислав Николић ипак припрема план за повратак. Јер, шта год мислили о њему, бајчетински мудрац је још од почетка деведесетих година учесник у највећим играма, сплеткама и интригама. Губио је и побеђивао. Био је политички оцеубица, а потом је и сам постао жртва традиционалног политичког породичног насиља, тако омиљеног у Срба, које се, уместо бајки, преноси с колена на колено.