Kulturu ubija partizacija

Na žalost, mi smo već godinama daleko od društva blagostanja i slobode.  Situacija postaje  depresivna.

Kulturu, i ne samo nju,  guši i ubija partizacija. Jer kultura je nešto više od  dnevne politike.  Počiva na trajnijim vrednostima,   svakako ne na plakatskim, propagandnim.  Kulturi treba da služi dnevna politika, a ne obrnuto.

Famozna departizacija kulture, stalno najavljivana a  nikad sprovedena,  podrazumeva da se kreiranje kulturne politike i rukovođenje kulturnim  institucijama mora prepustiti  ljudima primerenog  znanja i pameti.

Čak i u vreme komunizma, vlast je znala da mnoge kulturne institucije  prepusti  stručnjacima  a ne lojalnim  članovima partije. Kultura nije mesto za uhlebljenje partijskih  kadrova. Rad svih kulturnih institucija mora biti izložen neprestanom monitoringu javnosti.

Preduslov za to je društvo sa izgrađenim institucijama i  mehanizmima slobodnog govora i mišljenja. Nema kulture ukoliko vam nad glavom vise makaze cenzure, vidljive ili nevidljive. Nema kulture ukoliko živite u zemlji u kojoj vlast svoje kritičare  provlači  kroz kanalizaciju  ideoloških biltena. 

Nema kulture ukoliko mladi odrastaju u atmosferi nesigurnosti i straha.

U  današnjoj priči o kulturi kao da nema ničeg novog. Slična je pričama koje sam čuo i pre pedesetak godina. I ova se svodi na preklinjanje, zapomaganje, kuknjavu,  prosjačko traženje milostinje...

I problemi nisu novi. Kao i sledeća dva o kojima ću govoriti.

Prvi se tiče lektorata srpskog jezika na slavističkim katedrama u svetu. Gotovo da su nestali. Srpski jezik se sve ređe predaje u svetu. Za razliku od hrvatskog i  novonastalih jezika sa tla bivše Jugoslavije.

Naša vlast nikad nije prepoznala činjenicu da su lektorati srpskog jezika širili najpozitivniji imidž naše zemlje u svetu. Nije, jer je lektorati nisu zanimali. Nisu baš neko mesto za partijsku propagandu. I u lektoratima nisu mogli da se zapošljavaju aparatčici već ljudi  od talenta i znanja za taj posao, kakvi su bili, recimo, Danilo Kiš i Milovan Danojlić. 

Naši lektorati često su obavljali  posao koji je u nadležnosti naših ambasada. Ali na  mesta atašea za kulturu i štampu u ambasadama ne dovode se poznati novinari, slikari, pisci već ljudi po partijskim zaslugama i rođačkim vezama.

Ta mesta koštaju para i para, na žalost to su  uludo straćene  pare. Nijednoj vlasti nije palo na pamet da za ta radna mesta dovede ljude izabrane na konkursu! Nije ni mogla, jer takav konkurs nikad nije raspisala! I ne čudi što se u našoj diplomatiji pojavljuju i starlete.

Kultura je tesno povezana i sa obrazovanjem. A naš obrazovni sistem opet je priča za sebe. Poprilično tužna i bolna. Taj sistem, koji je postao mašina za  zgrtanje para od nesrećnih studenata,  više podriva nego što podupire kulturu. Dezavuiše znanje i rad a promoviše intelektualni hoštepleraj.

U stvaranju  društva blagostanja i slobode, kultura – jasno je –  ima neprocenjivu ulogu. U krajnjem slučaju, kultura je poslednja brana pred najezdom novog varvarizma, koji ovaj svet može učiniti  još gorim i nepodnošljivijim za življenje. 

Pisac