Lex specialis za Srpsku književnu zadrugu

Srbija kulturu ne zarezuje ni jedan posto, a vapaji da se nešto promeni liče na „propovedi u pustinji i kovanje hladnog gvožđa”. Pa, ipak, iz čitavog „bogatstva problema” kako je govorio jedan od nekadašnjih ideologa, iskoristio bih Vašu anketu da izdvojim jedan.

Reč je o Srpskoj književnoj zadruzi koju su 1892. godine osnovali Stojan Novaković, Ljubomir Stojanović, Milan Đ. Milićević, Milan Jovanović Batut, Jovan Jovanović Zmaj….

Sve su pogodili iz prve i jednom zauvek. Od formata do sloga, pisma, boje, znaka. Nacrtao ga je Zmaj i do današnjega dana je ostao ukras domaće heraldike. Postavljeni su temelji, određeni ciljevi, utvrđeni kriterijumi, usvojen osnivački akt, tako da SKZ ne propadne dok je srpskog naroda i jezika. Prvo kolo imalo je pet hiljada pretplatnika. Kao hram pismenosti postala je stub nauke i umetnosti 125 godina.

Najstarija i najuglednija srpska izdavačka kuća suočila se sa najvećim problemima u današnjoj slobodnoj i suverenoj Srbiji. Čini se da je u nezavidan položaj dospela baš zbog svoje starosti; i što je starija sve je spornija, kao i ostale ustanove starije od Republike Srbije. Nema ih mnogo: Matica srpska, SKZ, SANU, Narodna biblioteka, Narodno pozorište, Narodni muzej… Od svih današnjih izdavača jedino SKZ nema prava na budžetski račun, ni za otkup knjiga za biblioteke, već se dovija i za otkup konkuriše preko posrednika. Institucija koja je dobila status pre 125 godina i postala ponos srpske književnosti i nauke – danas ga nema.

Postoji zakon o SKZ, ali i zakoni i „principi” iznad zakona SKZ koji sprečavaju rešenje njenog statusa i ugrožavaju njen opstanak.

Propale su sve inicijative da se njen postojeći zakon dopuni i problem reši.

SKZ nema prava ni na restituciju, jer to pravo imaju zadužbine i fondovi. A kad joj je imovina oduzimana bila je ista i u devetnaestom i u dvadeset prvom veku.

Od osnivanja SKZ je preživela mnoge ratove, nadživela nekoliko država i režima. U svima je ostvarivala svoje ciljeve i objavljivala neuporedive edicije, od Kola do „Istorije srpskoga naroda”. Nema priznanja koje nije dobila ni stranog ili domaćeg remek-dela koje nije objavila. SKZ je samo jedna. To je plejada najboljih pisaca, prevodilaca i naučnika u proteklih 125 godina.

Ona i danas sirotinjskom gordošću služi svoju visoku službu o sopstvenom trošku, zahvaljujući izmoljakanim donacijama, darodavcima, odricanjima autora i saradnika.

Da li će u poslednji čas iskrsnuti svest i pojaviti se dobra volja da ova institucija koja je najslavnijim imenima overila visoki kulturni status, taj status dobije i sama – makar to bio Lex specialis koji bi joj omogućio dalji život i rad.

Verujem da bi sve mogao da reši kratak dogovor onih najodgovornijih kod kojih još nisu umrli savest i odgovornost.

pesnik