Može li kraće od osam sati

Pred­vi­đa­nje oca ma­kro­e­ko­no­mi­je Džo­na Maj­nar­da Kej­nsa da će teh­no­lo­ški na­pre­dak do­ve­sti do skra­će­nja rad­ne ne­de­lje na sa­mo 15 sa­ti i obi­lja slo­bod­nog vre­me­na ne mo­že bi­ti da­lje od isti­ne 87 go­di­na ka­sni­je. U Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma do 1970. rad­na sed­mi­ca je­ste pa­la na 39 ča­so­va, ali ume­sto da na­sta­vi da se sma­nju­je, osta­la je na oko 40 sa­ti, iako je pri­vre­da vi­še­stru­ko pro­duk­tiv­ni­ja, baš kao što je Kejns pred­vi­deo. 

U Sr­bi­ji je tran­zi­ci­ja do­ne­la svest da mo­ra da se ra­di vi­še da bi nam bi­lo bo­lje i to je man­tra ko­ja se i da­nas po­na­vlja. Ume­sto od se­dam do tri, rad­no vre­me je po­me­re­no pre­ma za­pad­nom mo­de­lu na de­vet do pet. U prak­si to če­sto ni­je do pet ne­go „dok se po­sao ne za­vr­ši”, ko­li­ko god sa­ti ne­pla­će­nog pre­ko­vre­me­nog ra­da pod­ra­zu­me­va­lo. Uz to su do­šle teh­no­lo­gi­je ko­je su omo­gu­ći­le flek­si­bil­nost, što za mno­ge zna­či da mo­ra­ju da su stal­no do­stup­ni i da po­sao no­se ku­ći i po­što su od­ra­di­li pu­no rad­no vre­me.

CEO TEKST SAMO U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU