Francuski izbori prete sudbini evra

I Emanuel Makron i Marin le Pen nude ekonomske programe koji se ne mogu dopasti kancelarki Angeli Merkel i Volfgangu Šojbleu, njenom ministru finansija. A, kogod da sutra bude izabran za njenog predsednika, Francuska nije zemlja čije će zahteve nemačka vlast moći ignorisati kao one delom slične koje je ispostavljala Grčka pre nego što je slomljen otpor njenog levičarskog premijera Aleksisa Ciprasa.

Za ekonomski slabu, ogromnim dugom opterećenu Grčku su, nezvanično, i pojedini iz vrha EU pomišljali da je najpametnije isterati je iz kluba zemalja koje koriste evro. Ako bi Le Penova uspela da na referendumu ubedi Francuze da napuste evrozonu, potom i EU, gubitak privrede te veličine i jednog pola ključne političke osovine unije – drugi pol je Nemačka – ujedinjena Evropa teško da bi, kako se procenjuje, preživela.

Makronov plan bi Merkelovu stavio na drugačije muke. On namerava da, kako je preneo Blumberg, sprovede mnoge mere štednje za koje je bio i Fijon, klasični tačerovac, samo ublaženije: da otpusti 120.000 ljudi iz javnog sektora, sreže javna i socijalna davanja, smanji korporativni porez, olakša poslodavcima nadvladavanje sindikata, omogući više povremenih poslova. Ali, on bi, vukući pomalo i nalevo, pojačao zaštitu za radnike na povremenim poslovima, snizio poreze i za radničku i srednju klasu i drastično povećao javne investicije, protivno dogmi zatezanja kaiša.

S legitimitetom onoga ko je sredio francusku privredu, Makron bi tražio od Nemačke da dozvoli veće javne investicije na nivou EU i da reformiše evropski projekat, za koji je rekao da bi bila „izdaja” ako bi se pustio da funkcioniše kao dosad. Njegov program podrazumeva da i Nemačka ubaci više novca u javnu potrošnju i investicije i da evrozona dobije zajednički budžet, parlament i ministra finansija.

Ironija je da se Francuska devedesetih godina zalagala za stvaranje evra, verujući da će on ublažiti nemački uticaj nad evropskom ekonomskom politikom. Danas, i u Francuskoj, mada 60 odsto njenih građana nije za odbacivanje evra, ima onih koji, kao i u drugim zemljama gubitnicama postkrizne tranzicije, smatraju da je zajednička evropska valuta, kao i politika štednje, oruđe nemačke dominacije. U vreme uvođenja evra, Francuska i Nemačka su imale istu stopu nezaposlenosti i životne standarde. Danas, kako je nedavno pisao „Gardijan”, francuski standard je za 20 odsto slabiji od nemačkog, dok je nezaposlenih dvostruko više nego kod istočnog suseda.

Da bi kao predsednik preobrazio ekonomiju, Makron prvo mora imati parlamentarnu većinu, za koju nije izvesno da će je njegov tek formirani pokret izboriti u junu. Potom će mu biti potrebna podrška sindikata, od kojih ga neki već odbijaju, i radničke klase a svega 16 odsto njenih pripadnika je, prema anketama, glasalo za njega u prvom krugu. Ne samo što mu nisu oprostili zakon o radu koji je napravio kao ministar ekonomije, nego su im od njegovih obećanja na dugom štapu bliža prostija rešenja Le Penove, koja krivicu za sve francuske muke, i bezbednosne i ekonomske, svaljuje na strance i želi strogi nacionalni protekcionizam, za razliku od njegovog blažeg i evropskog, usmerenog na damping cene Kine i Indije. Ako sa Francuzima izađe na kraj, Makrona tek čekaju Merkelova i Šojble, koji su, kako svedoči bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis, slomili i saosećanje evropskih socijaldemokrata prema Atini.

Za Berlin, međutim, izazov nije samo Francuska. Sve bliža prevremenim izborima je i Italija, gde bi novu vladu mogao osnovati Pokret pet zvezdica, koji, kao i Le Penova, hoće izlazak iz evrozone. Italijanski ekonomski parametri su i gori od francuskih: prema podacima Blumberga, javni dug Italije predstavlja 133 procenta njenog BDP-a, naspram francuskih 96 procenata. Još 1995. je bio poslednji put kada je italijanska privreda rasla brže od francuske, a problem Pariza nije toliko u dugu, na koji plaća kamatu minornu u odnosu na BDP, koliko upravo u bednom rastu i, stoga, nezaposlenosti, naročito među mladima, koja se smanjuje samo množenjem povremenih poslova s kojima nema socijalne stabilnosti.

Već i pucanje italijanske privrede bi, prema raznim procenama, ruiniralo i EU. Ako Makron sada pobedi ali ne uspe da i uštedi i investira dovoljno da oživi rast privrede, Francuska bi se za pet godina mogla okrenuti Le Penovoj. Štaviše, prema istraživanju „Galupa” koje je nedavno preneo „Atlantik”, u 18 od 27 zemalja EU procenat nezadovoljnih je veći nego u SAD, koje je već osvojio Le Penovoj srodni Donald Tramp. Zato u Berlinu još dugo neće imati mira od zahteva da odobre promenu evropskog ekonomskog kursa.

Možda se Cipras, slušajući Melanšonove ideje o povratku državnim investicijama i raskidu sa privatizacijom, sa setom prisećao svojih buntovničkih dana. Najnepokorniji među njegovim ljudima, koji je stoga morao i da ode, Varufakis, ipak je podržao Makrona, s kojim se, kako kaže, slaže oko nefunkcionalnosti ovakve evrozone i dijagnoze mnogih problema, ali se razilazi oko većine rešenja za te boljke. Uprkos tome, Makron je, napisao je Varufakis za „Gardijan”, pokušao da pomogne Grčkoj 2015. Pre svega, konstatuje grčki levičar, otpor neoliberalizmu je manje važan od otpora rasizmu i fašizmu koji nikakvo protivljenje verovatno ne bi ni fizički dopustio.