Француски избори прете судбини евра

И Емануел Макрон и Марин ле Пен нуде економске програме који се не могу допасти канцеларки Ангели Меркел и Волфгангу Шојблеу, њеном министру финансија. А, когод да сутра буде изабран за њеног председника, Француска није земља чије ће захтеве немачка власт моћи игнорисати као оне делом сличне које је испостављала Грчка пре него што је сломљен отпор њеног левичарског премијера Алексиса Ципраса.

За економски слабу, огромним дугом оптерећену Грчку су, незванично, и поједини из врха ЕУ помишљали да је најпаметније истерати је из клуба земаља које користе евро. Ако би Ле Пенова успела да на референдуму убеди Французе да напусте еврозону, потом и ЕУ, губитак привреде те величине и једног пола кључне политичке осовине уније – други пол је Немачка – уједињена Европа тешко да би, како се процењује, преживела.

Макронов план би Меркелову ставио на другачије муке. Он намерава да, како је пренео Блумберг, спроведе многе мере штедње за које је био и Фијон, класични тачеровац, само ублаженије: да отпусти 120.000 људи из јавног сектора, среже јавна и социјална давања, смањи корпоративни порез, олакша послодавцима надвладавање синдиката, омогући више повремених послова. Али, он би, вукући помало и налево, појачао заштиту за раднике на повременим пословима, снизио порезе и за радничку и средњу класу и драстично повећао јавне инвестиције, противно догми затезања каиша.

С легитимитетом онога ко је средио француску привреду, Макрон би тражио од Немачке да дозволи веће јавне инвестиције на нивоу ЕУ и да реформише европски пројекат, за који је рекао да би била „издаја” ако би се пустио да функционише као досад. Његов програм подразумева да и Немачка убаци више новца у јавну потрошњу и инвестиције и да еврозона добије заједнички буџет, парламент и министра финансија.

Иронија је да се Француска деведесетих година залагала за стварање евра, верујући да ће он ублажити немачки утицај над европском економском политиком. Данас, и у Француској, мада 60 одсто њених грађана није за одбацивање евра, има оних који, као и у другим земљама губитницама посткризне транзиције, сматрају да је заједничка европска валута, као и политика штедње, оруђе немачке доминације. У време увођења евра, Француска и Немачка су имале исту стопу незапослености и животне стандарде. Данас, како је недавно писао „Гардијан”, француски стандард је за 20 одсто слабији од немачког, док је незапослених двоструко више него код источног суседа.

Да би као председник преобразио економију, Макрон прво мора имати парламентарну већину, за коју није извесно да ће је његов тек формирани покрет изборити у јуну. Потом ће му бити потребна подршка синдиката, од којих га неки већ одбијају, и радничке класе а свега 16 одсто њених припадника је, према анкетама, гласало за њега у првом кругу. Не само што му нису опростили закон о раду који је направио као министар економије, него су им од његових обећања на дугом штапу ближа простија решења Ле Пенове, која кривицу за све француске муке, и безбедносне и економске, сваљује на странце и жели строги национални протекционизам, за разлику од његовог блажег и европског, усмереног на дампинг цене Кине и Индије. Ако са Французима изађе на крај, Макрона тек чекају Меркелова и Шојбле, који су, како сведочи бивши грчки министар финансија Јанис Варуфакис, сломили и саосећање европских социјалдемократа према Атини.

За Берлин, међутим, изазов није само Француска. Све ближа превременим изборима је и Италија, где би нову владу могао основати Покрет пет звездица, који, као и Ле Пенова, хоће излазак из еврозоне. Италијански економски параметри су и гори од француских: према подацима Блумберга, јавни дуг Италије представља 133 процента њеног БДП-а, наспрам француских 96 процената. Још 1995. је био последњи пут када је италијанска привреда расла брже од француске, а проблем Париза није толико у дугу, на који плаћа камату минорну у односу на БДП, колико управо у бедном расту и, стога, незапослености, нарочито међу младима, која се смањује само множењем повремених послова с којима нема социјалне стабилности.

Већ и пуцање италијанске привреде би, према разним проценама, руинирало и ЕУ. Ако Макрон сада победи али не успе да и уштеди и инвестира довољно да оживи раст привреде, Француска би се за пет година могла окренути Ле Пеновој. Штавише, према истраживању „Галупа” које је недавно пренео „Атлантик”, у 18 од 27 земаља ЕУ проценат незадовољних је већи него у САД, које је већ освојио Ле Пеновој сродни Доналд Трамп. Зато у Берлину још дуго неће имати мира од захтева да одобре промену европског економског курса.

Можда се Ципрас, слушајући Меланшонове идеје о повратку државним инвестицијама и раскиду са приватизацијом, са сетом присећао својих бунтовничких дана. Најнепокорнији међу његовим људима, који је стога морао и да оде, Варуфакис, ипак је подржао Макрона, с којим се, како каже, слаже око нефункционалности овакве еврозоне и дијагнозе многих проблема, али се разилази око већине решења за те бољке. Упркос томе, Макрон је, написао је Варуфакис за „Гардијан”, покушао да помогне Грчкој 2015. Пре свега, констатује грчки левичар, отпор неолиберализму је мање важан од отпора расизму и фашизму који никакво противљење вероватно не би ни физички допустио.