Sve nas je bilo sramota zbog Jeljcina

Prošle godine ste došli sa nekoliko saradnika na Festival savremene ruske drame u Beogradu, ovoga puta sa svojim ansamblom. Šta za vas znače ovakvi rusko-srpski umetnički susreti?

Rusi i Srbi su braća i nema stvari koje ih dele. Rastužuju me, recimo, odnosi Rusa i Poljaka. Često režiram u Poljskoj i čim kročim na njihovo tlo odmah počnu pitanja o politici. Sećam se da su mi na prvoj probi „Maskarade” u pozorištu u Krakovu glumci rekli: „Vratite nam naš avion”. Nisam shvatio o kakvom avionu se radi, šta oni hoće od mene, čak nisam ni znao da Rusi nisu vratili ostatke aviona u kojem je svojevremeno poginuo Leh Kačinjski, predsednik Poljske. Ustao sam i rekao glumcima: „Stanite, naše polje bitke je scena. Hajde da se bavimo time, a sve ostalo dok radimo neka ostane iza ovih zidova”. Možda je to glupo, ali ja hoću da mi braća Sloveni živimo u prijateljstvu. Pretpostavljam da mnogi od vas i ne znaju da u Sverdlovskoj oblasti, na Uralu, gde se nalazi Jekaterinburg, živi oko 5.000 Srba. Postoji cela srpska dijaspora, imaju čak i svoje udruženje. Oni tamo otvaraju restorane, gaje povrće. Sjajno su se uklopili u naš ruski milje i život i ničim se ne odvajaju od Rusa. Svi mi jako volimo srpsku kuhinju, posebno pljeskavice. Jedem i sam često u tamošnjem srpskom restoranu, a može da se kupi i na ulici na štandovima koje drže Srbi. Beogradski umetnici već treći put zaredom dolaze i na naš festival u Jekaterinburgu tako da je ta razmena uzajamna. Političari dele ljude. Ljudi se često pitaju: čemu uopšte ta pozorišta, glumci koji kao neke lutalice idu tamo-ovamo, gostuju i troše novac. Na to odgovaram: „Prvo idu putujući umetnici, a posle toga dolazi i biznis”. Putujući umetnici proveravaju tlo: da li je dobro ili ne, da li je to blato u koje ćeš da potoneš ili nije. Posle možemo i da trgujemo. Mi imamo krompir, vi jabuke koje uvek rado kupujem u ruskim prodavnicama. Eto, rekao sam vam svoju himnu ljubavi prema Srbiji.

Šekspirovu dramu „Ričard Treći” koju ste i režirali i sa kojom ste se zaputili iz dalekog Jekaterinburga u Beograd smatraju jednim od najzahtevnijih komada. Zašto je Ričard Treći vaš savremenik i sagovornik?

Zašto već stotinama godina Šekspira igraju svuda i svi u svetu? Zašto je uopšte klasika savremena? Zato što odgovara, nudi odgovore na današnji dan, jer se zapravo čovek nije promenio. Čovek kakav god je bio, takav je i ostao. I ta potreba, strast za vlašću, želja da pritiskaš, da tlačiš druge. Nije važno da li je u politici, društvu, porodici... želja za vlašću je strašna. I večita.

Publika je imala priliku da vidi i vaš komad „Violina, daire i pegla” koji ste i režirali. Šta se krije iza ovog naslova?

Kod nas kažu: „Violina, daire i pegla” za loš, raštimovan orkestar. Kada odeš na neki koncert u Rusiji i pitaš kako je orkestar svirao, biće vam sve jasno ako dobijete odgovor: violina, daire i pegla. Iza naslova „Violina, daire i pegla” krije se komedija o ruskoj stvarnosti. Naši ljudi tvrde da je strašan ruski bunt, ali je isto tako strašna i ruska svadba, jer na njoj uvek dolazi do sudara nekih interesa. Recimo, rodbina mladoženje je platila celu svadbu, a nevestini rođaci su platili orkestar. Ovi su doneli votku, oni pivo... I tako započinje komešanje, neki skandal. Nijedna ruska svadba, pa čak i u najinteligentnijim porodicama ne prođe bez tuče. Ako je došlo do tuče, znači da je svadba bila uspešna. To je sve jako smešno, ali na kraju i tužno.

Jedan moskovski glumac je svojevremeno izašao iz sale kada ste čitali svoju dramu „Praćka” koju ste pisali 1992–1993. godine. Da li se od tada do danas promenio odnos prema homoseksualizmu?

Ne, i dan-danas me mrze zbog komada „Praćka”. Mislim da je odnos prema ljudima takozvane netradicionalne seksualne orijentacije ostao isti. Čini mi se da je i u Srbiji slično. Zapravo, nisam napisao dramu o homoseksualcima i razvratnim ljudima. To je bila drama o užasnoj, teškoj usamljenosti koja caruje svima nama. Dok sam radio svoja sabrana dela u 12 tomova, ponovo sam posle 20 godina pročitao dramu „Praćka” i plakao sam nad svojom sopstvenom dramom. Imao sam utisak da je nisam ja napisao, već neko drugi. Nema tu nikakve perverzije. To je drama o duboko nesrećnim ljudima. I ako neko u drami „Praćka” vidi nešto drugo, to je njegov, a na moj problem. Drama se bavi ljubavlju nesrećnog mladića prema jednom invalidu...

U vašem rodnom Jekaterinburgu je otvoren muzej u čast Jeljcina. Zašto vaša noga, kako tvrdite, nikada nije i neće tamo kročiti?

Ništa se nije promenilo, osim da me u taj muzej više i ne zovu. Moji drugovi su devedesetih godina prošlog veka, u vreme vladavine Jeljcina, imali tužne sudbine, neki su se obesili, drugi su umrli zbog trovanja votkom sumnjivog kvaliteta. Intelektualci su radili na pijaci. Najteže mi je da gledam putujući u to vreme u inostranstvo kako nam se podsmevaju jer je naš tadašnji pijani predsednik Jeljcin izlazio iz aviona i lupao kao u bubanj. Sve nas je bilo jako sramota zbog ružne slike koju je ostavljao za sobom. Sada su svi to nekako brzo zaboravili: siromaštvo, nemaštinu, poniženje. Ne mogu to da zaboravim. Naravno, onima kojima se sviđa neka idu u taj muzej, ja jednostavno neću. Glumcima sam rekao da ako neko od njih bude učestvovao u projektima Jeljcin centra više neće raditi u mom pozorištu. I moji glumci zaista u tim programima ne učestvuju. Ja sam mali čovek.

Imam svoju vikendicu, malo parče zemlje gde gajim povrće, cveće. Ne znam šta se suštinski dešava u svetu, a posebno to ne mogu da promenim. Vreme će staviti sve na svoje mesto.