Zašto je deda zaplakao

U Hitlerovoj Evropi postojala je „velika Albanija“, koja je uključivala Kosovo i Metohiju, i region zapadne Makedonije oko Tetova. Nedavno mi je dopao u ruke bečki list „Di prese“ od 18. jula 2001. i tekst Kristijana Gonsa pod naslovom „Eksplozivna mešavina“. Jedan Albanac je autoru članka, te 2001. godine, doslovce izjavio: „Kada su nemački vojnici stupili u Kfor, rekao sam svom dedi da su Nemci ponovo ovde. Zaplakao je od sreće“. Kristijan Gons dalje piše da je deda tog Albanca bio u Drugom svetskom ratu pripadnik albanskih SS jedinica i da svoju uniformu još uvek čuva u ormaru.

Da li i danas Albanci u Tetovu sanjaju povratak Vermahta u nekom drugom obliku, barem u zapadnu Makedoniju? Da li su najave ratnih bubnjeva na Balkanu krenule upravo iz Makedonije, jer mediji naprosto vrište od katastrofičnih scenarija? Nacionalizmi, stare ideologije i stari projekti novih država, nove granice i novo siromaštvo idealna su smesa za zaletanje u neki novi rat na Balkanu.

Da li u tom kontekstu mi u Srbiji imamo pravo da zabijemo glave u pesak ili je projekat „velike Albanije“ doprineo da se rasprava o sukobu koji bi automatski bio izazvan realizacijom plana „velika Albanija“, dakle da novi rat na Balkanu više i nije tabu tema? Pošto onaj ko zagovara, ili se pravi da ne shvata, ili minimizira ideju „velike Albanije“, mora biti svestan da se ta ideja ne može ostvariti bez rata.

Fenomenološki, u poslednjih dvadesetak godina „pauza“ u velikim ratovima nije bila prava: od Angole preko Bliskog istoka do Balkana besneli su ratovi raznih vrsta i besmislenosti. Samo što su uvek bili u senci fascinacije prividno neprekidnog privrednog rasta i njegovog glavnog pokretača, globalizacije. U međuvremenu su se dva fenomena, rat i globalizacija, približili: tehnološko povezivanje tu, regionalni ekonomski interesi tamo, ali i s tim u vezi sve veća ranjivost društva otvaraju nove izvore i šanse za nemir i zavist, za pobune i osvetničke akcije u mnogim delovima sveta. Tamo gde ekonomija i tehnologija postaju globalne, istovremeno raste i ova ranjivost.

Još je Klauzevic tvrdio da se priroda sukoba može promeniti kada oni potraju duže nego što je predviđeno. Vredi li ova tvrdnja i za prirodu sukoba Albanaca sa Srbima i Makedoncima?

Rat je uvek instrument politike, još jedna tvrdnja Klauzevica, no da li je rat „egzistencijalno iskustvo“ili samo instrument za očuvanje mira, „mera svih stvari“? Agresija NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. bila je „egzistencijalno iskustvo“ za Srbe na Kosovu, ali Albanci na Kosovu mogu da kažu da je taj rat i za njih bio „egzistencijalno iskustvo“. Rat ponekad može da bude neizbežan, možda čak i neophodan, primeri dekolonizacije to govore. Rat može da bude i naručen, nekada i lažno deklarisan kao humanitarna intervencija, što je pokazala i agresija NATO-a na nas 1999.

U svakom slučaju, opravdano ili ne, rat kao instrument politike svakako nije islužen. Nove vrste ratovanja, od „asimetričnog“do „hibridnog“ uključuju i sajber ratnike, pa i upotrebu biološkog, hemijskog, taktičkog, nuklearnog i klimatskog oružja.

Dakle, o ratu kao sredstvu za postizanje sve različitijih ciljeva mora ponovno ozbiljno da se razmišlja i govori. Samo što se pritom sve češće radi o novim vrstama upotrebe sile od novih aktera koji se sve teže identifikuju i protiv kojih je sve teža borba. Zapravo, to je ogledalo nepreglednog globalnog poretka, koji se sada raspada na više sastavnih delova. Klasična pravila igre u međunarodnoj politici skoro da više i ne važe, dosta nejasne tendencije i instrumenti razvoja vode u haos, a dominantna forma današnjih međunarodnih odnosa mogla bi da se nazove i „beščasnom strategijom“.

Skoro svaka realna politika rat svodi na katastrofu, ali i odvraća pažnju od činjenice da njeno navodno profesionalno i realistično igranje pojmovima kao što su politika interesa, odgovornost, međunarodna zajednica ili politika moći do sada nije baš doprinelo tome da se ratovi izbegnu, da se smire građanski ratovi ili da se pravovremeno ostvari uspeh u borbi protiv terorizma. Naravno, realna politika deluje u uskom zemaljskom horizontu jednog mandata u nekoj zemlji i donosi odluke s obzirom na izglede da se bude izabran, odnosno ponovno izabran, što i jeste, priznali ili ne, jedno od merila na osnovu koga odlučuje gde će, kada i radi čega biti upotrebljena vojna sila. To nigde nije bilo jasnije nego u hazardnoj igri evropskog intervenisanja u građanskom ratu na Balkanu. A koliko iracionalno realna politika povremeno izgleda, potvrđuje i bombardovanje Avganistana.

Kreatori i vođe zapadne realne politike, kako u Vašingtonu tako i u Briselu, u prevenciji mogućih budućih sukoba na Balkanu, imaju odgovornost za tolerisanje i gajenje, kao u staklenoj bašti, velikoalbanskih pretenzija za menjanje granica. Dvojna merila, sprečiti ili tvrditi da je to sada realnost, zapadna realna politika svoj pogled prikiva za alternative miru. A to je rat.