Transhipnotički ritam bluza

„My Baby”, holandski bluz bend koji je stigao u Srbiju, samo želi da pleše. I, za ukus puritanaca – muzičkih – prilično je bestidan u tome kako za to gotovo da ne bira načine.

Pošto taj muzički žanr, protivno povremenim predubeđenjima, nije stvoren za usamljeničko oplakivanje teške sudbine, bluz se od svog nastanka rado spajao sa ritmovima za igru. Mešanje izvornog bluza iz delte Misisipija sa savremenijim i još plesnijim oblicima muzike Afroamerikanaca, fankom i soulom, onako kako to radi i „My Baby”, nikada nije bilo protivno „pravilima”. Ali, ubacivanje potpuno modernih elektronskih klupskih ritmova u tu kombinaciju, od čega se holandska grupa takođe ne usteže kako bi slušaoce navela da ni slučajno ne prate njihovu svirku mirnog tela, mora da je previše za standarde pojedinih muzičkih čistunaca. Publika širom Evrope, međutim, ne odbija uključivanje u „transhipnotički gruv”, kako je zvuk ovog benda, njegovu potragu za melodijom i ritmom koji će terati na pokret, efektno opisao gitarista Danijel Džonston.

To je razlog iz kojeg često pozivanje pesama „My Baby” na vudu i šamanizam ne deluje kao da ima bilo kakve veze sa danas toliko pomodnim težnjama neopaganskoj kvaziduhovnosti, pa ni sa rutinskim koketiranjem sa nekim starim bluz motivima. Trio iz Holandije pre liči na bandu koja je iz crkve kidnapovala gospel hor, sa vudu svetkovine otela udaraljke, iz muzeja tradicionalne muzike ukrala autentične instrumente starih bluzera ali i naroda s drugih kontinenata. Zatim je upala u svetu indijansku kolibu za ritual preznojavanja, kao ambijent blizak savremenim klubovima za elektronsku muziku, da tu snimi album s producentom koji radi sa bogovima savremenih tinejdžera, pop zvezdama.

Kako sve to zvuči, „My Baby” su pokazali sinoć publici u novosadskom klubu „Firči tink tenk”. Večeras se bend predstavlja publici beogradskog Doma omladine.