Možemo li u STO, bez GMO

Srbija je 2009. donela Zakon o genetski modifikovanim organizmima koji zabranjuje i proizvodnju i promet GMO i stroži je od evropskog zakonodavstva. To je u suprotnosti sa standardima i STO i EU. Prema pravilima STO ne može se uvesti zabrana prometa proizvodima za koje nije dokazano da štete ljudskom zdravlju, što je slučaj sa GMO i pored svih neslaganja u stručnoj javnosti. Većina zemalja EU koja je odobrila promet, i dalje vodi restriktivnu politiku i ima značajna ograničenja i kontrolu za promet ovih proizvoda, kao i stroga pravila za njihovo obeležavanje.

Prema mišljenju genetičara Miodraga Dimitrijevića, profesora Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, signali koje država šalje su kontradiktorni. Sa jedne strane se o ovoj temi govori sa više opreza, a sa druge se kaže „da će stručnjaci razmatrati izmene ovog zakona“.

– Vlada je 2009. godine donele restriktivan Zakon o GMO, menjajući onaj iz 2001. koji je bio više na liniji EU i zahteva STO. Ovim zakonom se zabranjuje svako prisustvo GMO u Srbiji, izuzev strogo kontrolisanih izuzetaka u naučne i medicinske svrhe. Naravno, da ništa nije slučajno. Ni Zakon o GMO iz 2001. (oko koga se niko nije bunio), nije slučajno zamenjen strožim. Sada je manevarski prostor za izmene trenutnog stanja veoma sužen – kaže naš sagovornik.

Razlog je pre svega to što je javnost u Srbiji u visokom procentu protiv bilo kakvog upliva GMO u Srbiju i podržava Zakon o GMO iz 2009. Ovo se ne odnosi samo na široku javnost, već i na političke činioce na nivou lokalnih samouprava (gradova i opština) koji su u skupštinama 135 gradova i opština (od oko 170) prihvatili Deklaraciju protiv GMO na prostoru svoje lokalne samouprave i u Srbiji.

– Još je važnije da je ta deklaracija prihvatana jedinstvenim glasanjima odbornika, bez obzira na stranačku pripadnost. Sa jedne strane, dakle, postoji jasan i definisan stav ne samo javnosti, već i najviših tela vlasti u najvećem delu lokalnih samouprava, a sa druge se javlja „pritisak” pojedinih međunarodnih organizacija kao što je STO i, kako se navodi, EU da se Zakon o GMO promeni, pre svega u tome da se dozvoli promet GMO u i kroz Srbiju – objašnjava prof. Dimitrijević.

Spoljne pritiske da se ova oblast uredi po pravilima STO, kako kaže, smatra „vaspitnim” iz čiste potrebe da se upodobimo sistemu.

– Očigledno postoje neki drugi razlozi, osim volje i stava javnog mnjenja u Srbiji, koji sprečavaju vlast da izađe u susret ovim željama STO i EU. Iako se insistira na tome kako smo uslovljeni pregovorima i poglavljima, kako sada stvari stoje, imaćemo još vremena pre nego što dođemo u situaciju da moramo da odlučimo – kaže on.

Na pitanje da li je moguće bez izmene zakona ući u STO, naš sagovornik kaže da je će to biti teško.

– Da li zakon treba menjati? Pre svega trebalo bi promeniti manir sa kojim donosimo važne odluke sa dalekosežnim posledicama. Bojim se da je situacija malo ispuštena iz ruku. Uostalom formiran je Stručni savet za procenu rizika u oblasti bezbednosti hrane, pa se ne bih čudio da se upravo ovo novoformirano telo upita za savet i po pitanju prometa i gajenja GMO i da se odluka donese na osnovu njegovog stručnog mišljenja – zaključuje prof. Dimitrijević.

Ne bi trebalo zanemariti ni prednosti članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji koje su višestruke.

U političkom smislu članstvom u STO zaokružuje se pripadnost jedne zemlje međunarodnom sistemu, oličenom u UN i STO kao ekonomskom delu UN. Članice STO gotovo su sve zemlje sveta. Od zemalja sa naših prostora, jedino BiH i Srbija nisu članice iako se smatra da je pripadnost ovoj organizaciji od kapitalnog značaja za ekonomski sistem zemlje.

Nije samo reč o novim tržištima koja su rezervisana samo za članice, nego i o stabilnosti uslova privređivanja, zaštiti od nelegalnih ekonomskih mera drugih zemalja i dodatnom privlačenju stranih investitora.

Prema nekim mišljenjima Srbija ne bi trebalo da žuri sa pristupanjem STO, jer to nije uslov za ulazak u EU, kada ćemo svakako prihvatanjem evropske legislative morati da prihvatimo i te obaveze.