Можемо ли у СТО, без ГМО

Србија је 2009. донела Закон о генетски модификованим организмима који забрањује и производњу и промет ГМО и строжи је од европског законодавства. То је у супротности са стандардима и СТО и ЕУ. Према правилима СТО не може се увести забрана промета производима за које није доказано да штете људском здрављу, што је случај са ГМО и поред свих неслагања у стручној јавности. Већина земаља ЕУ која је одобрила промет, и даље води рестриктивну политику и има значајна ограничења и контролу за промет ових производа, као и строга правила за њихово обележавање.

Према мишљењу генетичара Миодрага Димитријевића, професора Пољопривредног факултета у Новом Саду, сигнали које држава шаље су контрадикторни. Са једне стране се о овој теми говори са више опреза, а са друге се каже „да ће стручњаци разматрати измене овог закона“.

– Влада је 2009. године донеле рестриктиван Закон о ГМО, мењајући онај из 2001. који је био више на линији ЕУ и захтева СТО. Овим законом се забрањује свако присуство ГМО у Србији, изузев строго контролисаних изузетака у научне и медицинске сврхе. Наравно, да ништа није случајно. Ни Закон о ГМО из 2001. (око кога се нико није бунио), није случајно замењен строжим. Сада је маневарски простор за измене тренутног стања веома сужен – каже наш саговорник.

Разлог је пре свега то што је јавност у Србији у високом проценту против било каквог уплива ГМО у Србију и подржава Закон о ГМО из 2009. Ово се не односи само на широку јавност, већ и на политичке чиниоце на нивоу локалних самоуправа (градова и општина) који су у скупштинама 135 градова и општина (од око 170) прихватили Декларацију против ГМО на простору своје локалне самоуправе и у Србији.

– Још је важније да је та декларација прихватана јединственим гласањима одборника, без обзира на страначку припадност. Са једне стране, дакле, постоји јасан и дефинисан став не само јавности, већ и највиших тела власти у највећем делу локалних самоуправа, а са друге се јавља „притисак” појединих међународних организација као што је СТО и, како се наводи, ЕУ да се Закон о ГМО промени, пре свега у томе да се дозволи промет ГМО у и кроз Србију – објашњава проф. Димитријевић.

Спољне притиске да се ова област уреди по правилима СТО, како каже, сматра „васпитним” из чисте потребе да се уподобимо систему.

– Очигледно постоје неки други разлози, осим воље и става јавног мњења у Србији, који спречавају власт да изађе у сусрет овим жељама СТО и ЕУ. Иако се инсистира на томе како смо условљени преговорима и поглављима, како сада ствари стоје, имаћемо још времена пре него што дођемо у ситуацију да морамо да одлучимо – каже он.

На питање да ли је могуће без измене закона ући у СТО, наш саговорник каже да је ће то бити тешко.

– Да ли закон треба мењати? Пре свега требало би променити манир са којим доносимо важне одлуке са далекосежним последицама. Бојим се да је ситуација мало испуштена из руку. Уосталом формиран је Стручни савет за процену ризика у области безбедности хране, па се не бих чудио да се управо ово новоформирано тело упита за савет и по питању промета и гајења ГМО и да се одлука донесе на основу његовог стручног мишљења – закључује проф. Димитријевић.

Не би требало занемарити ни предности чланства у Светској трговинској организацији које су вишеструке.

У политичком смислу чланством у СТО заокружује се припадност једне земље међународном систему, оличеном у УН и СТО као економском делу УН. Чланице СТО готово су све земље света. Од земаља са наших простора, једино БиХ и Србија нису чланице иако се сматра да је припадност овој организацији од капиталног значаја за економски систем земље.

Није само реч о новим тржиштима која су резервисана само за чланице, него и о стабилности услова привређивања, заштити од нелегалних економских мера других земаља и додатном привлачењу страних инвеститора.

Према неким мишљењима Србија не би требало да жури са приступањем СТО, јер то није услов за улазак у ЕУ, када ћемо свакако прихватањем европске легислативе морати да прихватимо и те обавезе.